Čiči je 23-godišnja mlada žena. Njena predodređena veza sa mnom započela je za „malim trpezarijskim stolom“ u mom domu.
Moja porodica vodi „mali trpezarijski sto“, koji obezbeđuje obroke, a u nekim slučajevima i smeštaj za decu. Svi u mojoj porodici praktikuju Falun Dafu. Znam da deca koja dolaze kod mene imaju predodređenu vezu. Dolaze su da započnu kultivaciju Dafe i da uče Fa. Stoga je čitanje Džuan Faluna, glavnog učenja Falun Dafe, Hong Yin-a i drugih Učiteljevih predavanja naša obaveza.
Ove godine, od izbijanja epidemije KPK virusa, vrtići i „mali trpezarijski stolovi“ koje vode druge porodice morali su da se zatvore pred kinesku Novu godinu, sve do ovog avgusta. Zbog finansijskih gubitaka, neki vrtići i vlasnici „malih trpezarijskih stolova“ nisu mogli da opstanu i morali su da se zatvore. Međutim, na naš „mali trpezarijski sto“ ne samo da nije uticala pandemija, već sada imamo više dece nego ranije. Maksimalno smo imali 16 dece, a devetoro je noćilo kod nas. Znam da je Učitelj taj koji nam je doveo ovu decu.
Tokom pandemije, kada nisu mogli izlaziti napolje da se igraju, koristili smo vreme za intenzivno učenje Fa, bez obzira da li je reč o deci nepraktikanata ili deci praktikanata. Svakog jutra nakon što bi ustali, memorisali smo i recitovali Hong Yin. Posle doručka, učili smo Učiteljeva nova predavanja, praćena onlajn časovima u školi. Popodne su radili na školskim domaćim zadacima. Noću smo zajedno čitali Džuan Falun. Posle 21:20 započeli bismo vežbe, a zatim legli u krevet. Ova deca se nisu osećala pospano čak i ako su spavala manje od druge dece, već su bila vrlo energična.
Svake druge nedelje delili smo iskustva u grupi. Sva su ova deca naučila kako da unapred traže nedostatke kako bi se poboljšala. Uspevala su da identifikuju svoju ushićenost, takmičarski mentalitet, mentalitet razmetanja, zameranje itd. Među ovom decom, nakon samo mesec dana boravka s nama, učenik prvog razreda čiji roditelji nisu praktikanti plakao je tokom razmene iskustava. Rekao je da je pogrešio što je često maltretirao svoje školske drugove, jer je time davao sopstvenu vrlinu drugoj deci. Rekao je da sada razume koliko je vrlina dragocena.
Bio je još jedan dečak po imenu Haiii, koji je imao 14 godina. Nijedan od njegovih roditelja nije praktikovao Dafu. Pre nego što je učio kod nas, bio je opsednut svojim mobilnim telefonom i igranjem video igara. Kao rezultat, njegove ocene u školi su išle nizbrdo. Nakon što je došao kod mene, učeći Fa i radeći vežbe nešto više od 20 dana, mogao je da se smiri i odluči kada da radi na svojim zadacima. Prestao je i da se igra telefonom.
Sada bih želela da podelim priču o Čiči.
Dolazak Čiči
Jedna moja stara školska drugarica sa kojom nisam bila u kontaktu već neko vreme pozvala me je iznenada u septembru 2019. Sa suzama je rekla da je njena ćerka veoma bolesna i da njene bolesti ne mogu da se izleče. Moja drugarica je razmišljala o samoubistvu, bila je tako izbezumljena. Tražila je da im pomognem. Njena ćerka Čiči imala je 22 godine.
Naš „mali trpezarijski sto“ obično je primao mnogo mlađu decu. Ali, pomislila sam: Učitelj je poslao i nju. Pa sam rekla: „Molim te, dovedi svoju ćerku, čeka vas svetla budućnost.“ Ona me je brzo upitala: „Kakvu svetlu budućnost?“ Rekla sam, „Saznaćeš kada dođete.“ Uveče 30. septembra 2019, putovala je više od 1100 km do moje kuće, sa ćerkom.
Čiči je bila visoka malo više od 150cm, ali je težila više od 100kg. Zbog svoje gojaznosti nije izgledala kao mlada osoba, već kao sredovečna. Kad smo večerali, moja 83-godišnja majka pitala je: „Koja je od vas dve majka?“ Njeno pitanje je posramilo moju drugaricu. Tada nam je ispričala o Čiči.
Čičina priča
Kada je Čiči imala dve godine, počela je da ide u vrtić. Jednog dana u vrtiću, sto je pao na nju. Šta se tačno događalo pre i posle, s obzirom da njena vaspitačica nije otkrila detalje, nisu znali ni njeni roditelji.
Kada je Čiči imala sedam godina, nije umela da broji. Tada su je roditelji odveli privatnom učitelju koji je tukao i psovao decu. Čiči je bila zastrašena ovim iskustvom. Dok je Čiči išla u osnovnu školu, ona je zaostajala za svojim školskim drugovima.
Dok je išla u srednju školu, njeni roditelji su shvatili da Čiči često iskašljava šlajm. Takođe je bila sklona da gubi živce i imala je napade nervoze i teskobe. Njeni roditelji su je pregledali u glavnim bolnicama u tom kraju, a na kraju joj je dijagnostikovan autizam, imanje tikova, opsesivno-kompulsivni poremećaj, mentalni poremećaj i afektivni poremećaj govora. Svi lekovi koje su njeni lekari prepisali Čiči sadržavali su hormone. Kada je prvi put uzimala te lekove, bilo joj je malo bolje, ali posle samo nekoliko dana problemi su se ponovili. Tako su lekari povećali njenu dozu. Nakon nekog vremena, kada lekovi više nisu delovali, lekari su opet povećali njenu dozu. Njenu majku i nju godinama su prevozili između glavnih bolnica u njihovoj provinciji. Konačno videći da Čičina situacija nije ništa bolja, odlučili su da odu u Peking na lečenje.
Njena težina se do tada povećala na više od 100kg. U jednom obroku mogla je da pojede više od 1,5kg govedine, plus veliki tanjir kobasica i veliku bocu bezalkoholnog pića. Pored toga što je proždrljivo jela, Čiči je često gubila živce i udarala i psovala druge – ko god to bio. Lekar u Pekingu takođe joj je dijagnostikovao „maniju“ i „anksiozni poremećaj“. Tokom hospitalizacije bila je toliko nasilna da su je sestre morale vezivati za krevet pre nego što će jod dati injekcije i lekove. Posle nekog vremena, kada su je roditelji otišli u posetu, shvatili su da je ona smirenija nego ranije, ali je imala prazan pogled i patila je od gubitka pamćenja.
Tada su je roditelji odveli kod specijaliste povezanog sa poznatom šangajskom bolnicom. Lekar je rekao da ona pati od teškog mentalnog poremećaja. Preporučio je operaciju uklanjanja nerava na obe strane njenog mozga. Posle operacije, Čičino sećanje je potpuno nestalo. Sve čega se sećala bilo je da jede dok se sasvim ne napuni. Njena težina je nastavila da raste. Postala je još nestabilnija i uznemirenija nego ranije. Takođe je razvila probleme sa srcem.
Čičina majka je plakala: „Celo njeno telo sada ne funkcioniše. Previše je patila! “
Pitala sam je: Budući da operacija nije pomogla Čiči, a uzima lekove pet godina ... da li je to pomoglo? Ona je odgovorila: „Ne, nije uspelo, ali šta možemo? Svakog dana ludi, baca stvari, udara i psuje druge. Ako tako nastavi, neće dugo živeti. Suprug i ja imamo zalihu tableta za spavanje ... planirali smo da umremo, svo troje. Ali nismo dovoljno hrabri da to izvedemo. Čim je spomenemo, osećamo strah. Zaista nemamo život, ali ne možemo ni umreti.“
Prihvatanje Čiči
Njena majka je pričala i pričala, naše ćaskanje je trajalo nešto više od pet sati. Tokom ovog procesa, Čiči je neprestano hodala tamo-amo. Ulazila je u različite sobe, svuda tražeći hranu. Nije prestajala da jede. Takođe je prišla da me pita: „Tetka, kad ćeš mi napraviti meso sa roštilja? Kada ćeš mi kupiti nar? Kada ćeš me odvesti na spa tretman? “ Čitavu noć mi je postavljala ista pitanja, 50 puta.
Njena majka je rekla: „Njena inteligencija je kao kod dvogodišnjeg deteta. Na umu joj je samo hrana i igra. Za 22-godišnjakinju, ona ne može ništa. Kada opere zube ili opere lice, svuda vidite pastu za zube i vodu - na sebi, na podu. Čim nešto uradi, posle morate da spremate nered. “ Zatim je uzdahnula: "Kada ću videti kraj ovoga?"
Mislila sam da samo Učitelj Li, osnivač Falun Dafe, može spasiti Čiči. Pa sam rekla njenoj majci: „I ti i suprug ste lekari. Bili ste i na lečenju u mnogim većim bolnicama. Ali ona ne samo da se nije izlečila, već joj je sve gore. Za nju postoji samo jedan izlaz. “ Zatim sam pričala o tome kako je Falun Dafa način kultivacije na visokom nivou u Buda-školi, koji uči ljude da slede principe Istinitosti-Saosećanja-Tolerancije. Rekla sam joj kako se Dafa proširila svetom i govorila o mnogim neverovatnim blagodatima koje su praktikanti imali. Takođe sam ispričala o insceniranom incidentu samozapaljenja, koji je kineska komunistička partija izmislila 2001. godine kako bi stvorila mržnju javnosti prema Falun Dafi. Rekla sam joj o divnim promenama koje smo moja majka, moj sin i ja doživeli nakon što smo započeli kultivaciju Dafe.
Dok sam govorila, Učiteljevo saosećanje i Dafina izuzetnost često su mi mamili suze. Čiči je bila pored mene, mogla je da oseti da je sve što sam rekla istina. Bila je dirnuta i takođe je plakala. Pitala sam: „Da li želiš da probamo ovu lepu praksu, a da te to ne košta ni paru?“ Njena majka je odgovorila: „Sve dok postoji malo nade, volela bih da pokušamo.“
Sledećeg jutra, Čiči, njena majka, ja i praktikantkinja koja je došla kod mene kući počeli smo da čitamo Džuan Falun. Čiči ima sjajnu predodređenu vezu sa Dafom. Obično je teško mogla da sedi mirno pet minuta, ali čudom je tog dana uspela da sedi više od sat vremena i završila je čitanje jednog poglavlja. Tokom našeg učenja Fa, ona je takođe bila veoma fokusirana.
Tada je njena majka iznenada rekla: „Kćeri moja, vreme je da uzmeš lekove.“ Nasmešila sam se i rekla: „Zašto bi i dalje želela da uzima lekove? Oni je ne mogu izlečiti. " Njena mama je odgovorila: „Bojim se da bi joj bilo gore bez njih.“ Rekla sam: „To je bilo pre. Ali sada, otkako je počela da uči Dafu, ona je dobro. Sve dok bude mogla da uči Fa, Učitelj će se brinuti o njoj.“ Čuvši to, njena majka se predomislila.
Te noći je Čičina majka sanjala. Ujutro mi je o tome ispričala: U snu je vodila kući Čiči i njenu baku. Dok su išli glavnim putem, ispred njih je voda zablokirala prolaz. Njena baka je tada rekla: „Idemo onda sporednim putem.“ Kada su to pokušali, ustanovili su da je to slepa ulica. Takođe u svom snu, dala je pogrešne lekove Čiči, i Čiči je počela da povrća na ju.
Nasmešila sam se i rekla: „Učitelj vam je nagovestio: Davali ste joj pogrešne lekove, što znači da biste trebali prestati da joj dajete bilo kakve lekove. Sporedni putevi i ćorsokak, znači samo vraćajući se svetlim glavnim putem možete se vratiti kući. Morate se dobro kultivirati, jer ti i ćerka imate dobar urođeni kvalitet. “ Od tada je Čiči ostavila sve svoje lekove.
Njena majka je odlučila da ostane sa mnom skoro dve nedelje da pazi na Čiči. Kada je Čičin otac nazvao da proveri njenu situaciju, njena majka se nije usudila da mu kaže istinu o prestanku uzimanja lekova, već je rekla da je smanjila doze. Ali čak i tako, Čičin otac bio je toliko zabrinut da je posle imao problema sa spavanjem tri noći. Stalno je podsećao Čičinu majku: „Ako izmakne kontroli, nazovite me odmah. Doći ću po nju. " Ali stvari su se obrnule, jer je Čiči bila vrlo smirena. Štaviše, čim je čula pesme koje su pevali praktikanti, postala je veoma srećna. Nakon što je videla sve ovo, njena majka je osetila da može biti sigurna i odlučila je da ostavi Čiči sa mnom i otišla je kući.
Strpljenje i istrajnost
Međutim, što se tiče podučavanja Čiči, bilo je to lakše reći nego izvesti.
Nije znala ništa da radi, pa sam za sve morala da joj pokažem od nule, kako da ispravi svako loše ponašanje i navike. Prošlo bi više od mesec dana pre nego što bi se jedna stvar mogla popraviti. Takođe je razgovarala i radila sve izuzetno sporo. Na primer: Pranje zuba. Ukupno joj je trebalo oko 50 minuta da završi ovaj zadatak. Pored toga, svuda je ostavljala pastu za zube, na odeći, lavabou, ogledalu i podu, tako da sam morala da čistim posle nje. Otkad je došla kod nas kući, naš toalet je uvek bio zauzet. A kada je prala noge i čarape, bilo je vode i sapuna po celom podu.
Svakog jutra, nakon što Čiči završi doručak, počela bi da pita šta će biti za ručak. Ujutro, čim je bila slobodna, počela bi da pita isto to iznova i iznova. Posle ručka počela bi da pita za večeru. Takođe je stalno tražila sve vrste voća.
Jedne noći, nakon što smo u ponoć završili sa slanjem pravednih misli, presvukla se u odeću za spavanje. Nakon što sam odeću stavila u ormar, legla sam u krevet. Kad sam se probudila kasnije u 2 sata ujutro, ona je još uvek odlagala odeću. Ovakve stvari su se dešavale vrlo često.
Kada je Čiči prvi put došla kod mene kući, priviđalo joj se i imala je halucinacije. Tada je želela da ubija i udara ljude. Morala sam je stalno gledati i upozoravati. Takođe sam morala da sklanjam noževe i makaze. Plašila sam se da će, kad ponovo bude imala halucinacije, učiniti nešto ekstremno. Tih dana bila sam veoma zabrinuta.
Ponekad sam pomislila u sebi: „Zašto je jednostavno ne pošaljem kući? Briga o njoj zahteva previše napora.“ Ali ako bih to zaista uradila, ona bi bila gotova. Tada sam imala još jednu misao: Nije li to takođe manifestacija sebičnosti, ako ne želim da trošim toliko truda na nju? Učitelj nikada nije pristao da odustane od nas, uključujući i one špijune, ako su želeli da vežbaju Dafu. Sada je ova predodređena osoba dovedena kod mene. Samo treba da je vodim da uči Fa i radi vežbe; kako to ne mogu? Treba li da osećam da je previše teško? Nakon što sam razmislila, zaplakala sam i rekla Učitelju: „Učitelju! Tvoj učenik greši. Moram da eliminišem vezanost za sebičnost i dobro se pobrinem za svako dete. “
Te noći sanjala sam san: praktikantkinja je radila vežbe pod velikim drvetom. Odjednom je čula kako u njeno selo ulazi grupa loših ljudi. Rekla sam: „Sklonimo MP3 plejer.“ Videvši da ona ništa nepreduzima, počela sam da tražim MP3 plejer. Tada sam shvatila da je na njega povezan kabl. Ovaj kabl je visio visoko na drvetu. Pa sam počela da ga vučem. Povlačila sam polako i sigurno, jer nisam želela da oštetim kabl. Napokon sam uspela da povučem MP3 plejer nadole. Nakon što sam namotala kabl oko MP3 plejera, vratila sam ga toj praktikantkinji. Zatim se ona udaljila.
Nakon što sam se probudila, prosvetlila sam se da je ova praktikantkinja zapravo Čiči. Briga o njoj zahtevala je malo više vremena. Morala sam da je podstaknem da više ući Fa i vežbe, a da mi srce ostane mirno. Ako postanem nestrpljiva, svi moji napori će biti uzalud.
Tako sam počela intenzivno da učim Fa sa Čiči. Po završetku slanja ispravnih misli ujutro, učila sam je da recituje Hong Yin. Išli smo rečenicu po rečenicu. U početku joj je trebalo nekoliko dana da nauči napamet jednu pesmu. Ali kasnije, uspevala je da zapamti jednu pesmu za pola dana. Dva meseca kasnije za sat vremena je mogla da nauči dve pesme. Nakon što bi završili doručak, počinjali smo da čitamo nova Učiteljeva predavanja. Popodne je recitovala Hong Yin. Nakon što smo uveče poslali ispravne misli, vežbali smo. I tako svaki dan.
Učitelj je čistio Čičino telo. Imala je bolove u srcu, a nekoliko puta je bolela i glava. Ispljunula je žuč iz želuca i nekoliko puta joj je postalo mučno. Takođe se činilo da ponekad ima halucinacije. Kada joj je Učitelj čistio glavu, rekla je da je vrlo pospana. Nastavila je da zeva i spavala je dobar deo dana. Ova situacija se nastavila nedelju dana.
Kasnije je iz Čičinog tela izbijao snažan miris lekova. To je trajalo više od 20 dana. Pitala me je: „Tetka, zašto toliko patim?“ Rekla sam: „Učitelj ti pomaže da očistiš telo. Ne boj se. Učitelj je uklonio osnovni uzrok bolesti za tebe. Samo ovaj mali delić crnog čija treba da izađe. To je deo koji treba da istrpiš. Molim te, zahvali se Učitelju. “ Zatim se poklonila Učitelju i odmah se zahvalila.
Čičino čudo
Do ovogodišnje kineske Nove godine, Čiči je bila sa mnom nešto više od tri meseca. Njen dom je udaljen 1100 km. Pitala sam je: „Kada ćeš ići kući da proslaviš kinesku Novu godinu?“ Njen odgovor me je iznenadio, jer je želela da ostane san mnom. Rekla sam: „Ne želiš da ideš kući, ali ne nedostaju li ti mama i tata?“ Rekla je: „Naravno. Ali ne mogu da se vratim bez tebe. Tvoje okruženje mi pomaže da održim liniju. Tetka, jesi li znala da se ponašaš prema meni bolje nego moja mama? Mogu li da te zovem „mama“? Mama me je slala u bolnicu, gde sam bila vezana za krevet, primorana na injekcije i otrovne lekove. Toliko mi je naštetilo. Strašno mrzim te ljude iz bolnice. U tvom domu mogu da učim Dafu. Nisi mi davala nikakve lekove, niti me tukla. "
Rekla sam: „Ali ponekad sam te grdila.“ Rekla je: „To si činila radi mene, da bih ispravila moje loše navike. Od kako sam došla kod tebe, prestala sam da gubim živce i postala sam srećna osoba. Ne želim da idem kući. Ostaću ovde. Ti si moja mama. “ Bez obzira kako sam pokušavala da je nagovorim, ona nije želela da sluša.
Da joj porodica ne bi nedostajala, uoči kineske Nove godine kupila sam karte, sela na voz i odvela Čiči kući u posetu. Kada ju je otac video, bio je izuzetno prijatno iznenađen. Rekao je: „Već kad vidim njen gubitak kilograma, osećam se neverovatno.“
Pre nego što je počela da uči Dafu, Čičini roditelji su isprobali toliko načina da joj smanje težinu, ali s malo uspeha. Vodili su je u bolnicu u gradu Changchun na operaciju podvezivanja želuca. Međutim, kada je lekar video da je njena želja za hranom prejaka, nije želeo da nastavi sa tim pristupom. Tako joj svih ovih godina težina nikada nije pala. Ali sada je i dalje jela sve, dok joj je težina padala poput kamena. Samo to je čudo.
Kada je njena porodica videla velike transformacije u Čičinom telu i temperamentu, svi su shvatili da je Dafa divna i odlučili da se odreknu članstva u Kineskoj komunističkoj partiji (KPK). Njena baka je rekla: „Kako da vam zahvalim?“ Rekla sam: „Kakvu sam ja čaroliju mogla napraviti? Nisam joj davala nikakve lekove, masažu ili akupunkturu ... sve što sam radila bilo je da je vodim u učenju Dafe i vežbama. Dafa ju je spasila! Spasio ju je naš Učitelj!“ Od tada su i njena majka i baka započele kultivaciju Dafe.
Četiri meseca nakon što sam počela da učim Fa sa Čiči, shvatila sam da ona više nema srčanih tegoba. Funkcija njene bešike postala je normalna, glava je prestala da boli, a logika se takođe vratila u normalu. Sećanje joj se postepeno vraćalo. Mogla je da se priseti stvari koje su se dešavale u bolnici, poput naziva bolnica, kao i imena lekara.
Prošlo je 10 meseci otkako je Čiči počela učiti Fa. Osim što je malo usporena, sve ostalo u vezi sa njom se vratilo u normalu. Ona takođe preuzima inicijativu za učenje Fa. Prestala je da gubi živce i više ne postaje nasilna niti uznemirena. Srećna je svaki dan. Svakog dana uči jedno ili dva Učiteljeva nova predavanja. Tokom proteklih 10 meseci uspela je da zapamti svih pet knjiga iz serije Hong Yin. Počela je pamtiti Džuan Falun i sada je na drugom predavanju.
Posle 10 meseci kultivacije Falun Dafe, Čiči je od osobe teške 100 kg, osobe uznemirene i sa smanjenim telesnim funkcijama, došla do optimistične i elegantne mlade žene od 50 kg.
Učiteljevo saosećanje ju je spasilo. Inače, kako bi neko poput nje, ko se nije mogao izlečiti u bolnici, mogao povratiti zdravlje?
Čičina priča pokazuje čudesnost Dafe.
