Pre 26 godina, ujutru 25. aprila 1999. u Pekingu je održan skup u blizini Kancelarije za žalbe Državnog saveta. Ljudi su mirno stajali pored puta, pazeći da ne blokiraju pešake ili vozila.
Bili su to praktikanti Falun Gonga, duhovne discipline koja se sastoji od pet setova vežbi i vodećih principa Istinitosti-Blagosti-Trpljivosti. Nekoliko dana ranije, desetine praktikanata su uhapšene u obližnjem gradu Tjenđinu. Kada su drugi praktikanti tražili njihovo oslobađanje, policajci su im rekli da idu u Peking pošto je nalog za hapšenje stigao od centralne vlade. Tako da su praktikanti otišli u Kancelariju za žalbe Državnog saveta. Iako se međusobno nisu poznavali, svi su otišli sa istom željom.
Prijatelj jednog praktikanta je radio u policijskoj upravi. Veče pre toga, prijatelj je pozvao praktikanta i objasnio zašto ne bi trebalo da ide. „Viši oficiri su nam rekli da uhapsimo svakoga ko tamo ode“, rekao je on. Praktikant mu se zahvalio, ali je ipak otišao sledećeg jutra.
Praktikanti koji su učestvovali u mirnom apelu bili su svih starosnih doba, iz svih sfera života. Neki od njih su bili u 60-im ili 70-im godinama i prošli su kroz brojne političke kampanje Komunističke partije Kine (KPK), kao što su Pokret za zemljišnu reformu, Anti-desničarska kampanja i Kulturna revolucija. Oni su dobro znali koliko je režim nemilosrdan.
Neki praktikanti su bili u 20-im ili 30-im godinama. U sećanju im je i dalje bio masakr na Trgu Tjenanmen - kada su studenti mirno protestovali tražeći reformu, dočekali su ih tenkovima, puškama i smrću.
Neki praktikanti koji su radili u vladinim agencijama bili su upoznati sa načinom na koji je KPK zloupotrebila kineski državni aparat da bi potisnula ljude, a neki su čak imali i udela u sprovođenju tih kampanja.
Ali ovi praktikanti su se ipak žalili. Nakon što su počeli da praktikuju Falun Gong, iskusili su iz prve ruke poboljšanje zdravlja i duhovno uzdizanje. Mnoge razorene porodice su izlečene, a nesreća se pretvorila u obnovljenu nadu. Neke od njihovih neverovatnih priča objavljene su u glavnim kineskim novinama, uključujući China Economic Times, China Youth Daiyi i Yangcheng Evening News.
Nažalost, KPK – koja održava svoju moć promovišući klasnu borbu, mržnju i laži – nije mogla da toleriše tradicionalne vrednosti kao što su Istinitost-Blagost-Trpeljivost. Komitet za politička i pravna pitanja (PLAC) počeo je da „istražuje“ Falun Gong 1996. godine i pokušao je da pronađe dokaze koji bi ocrnili ovu praksu. Kada su desetine praktikanata kasnije uhapšene u Tjanđinu 1999. godine, mnogi Kinezi su već znali da bi KPK u bilo kom trenutku mogla da zabrani praktikovanje Falun Gonga.
Falun Gong praktikanti nemaju političke aktivnosti i nisu vezani za materijalne interese. Oni samo žele da se unaprede i postanu bolji građani, od čega će imati koristi celo društvo. Takvu plemenitu praksu treba promovisati umesto je suzbijati, smatrali su. Mnogi praktikanti su zaključili da onaj ko je izdao naređenje za hapšenje praktikanata mora da je pogrešno razumeo šta je Falun Gong.
Zato su praktikanti otišli u Kancelariju za žalbe Državnog saveta da iznesu svoje mišljenje. Među njima su bile i trudnice, i čak čitave porodice. Hteli su da kažu zvaničnicima da je „Falun Gong dobar“ i da nam je „praksa pružila dobro zdravlje i uči nas da budemo bolji ljudi“.
Neki praktikanti su koristili plastične kese koje su doneli da bi čistili ulice tako što su sakupljali kore od voća, smeće, pa čak i opuške od cigareta koje su policajci bacili, i uredno ih stavljali u kante za smeće. Od radnika do seljaka, od naučnika do profesora, iako su se njihove profesije i društveni status razlikovali, delili su isti identitet – Falun Gong praktikanata.
Jedan policajac na dužnosti pokazao je na čist trotoar i rekao ostalima: "Pogledajte ovo. Znate li šta je vrlina? Ovo je vrlina!"
Mnogi ljudi su rekli da su u ovom događaju videli nadu za Kinu. „Živimo u Pekingu ceo život i videli smo sve vrste podnosioca žalbi – kako plaču, viču, tuku se i jure napred u kancelariju – ali nikada nismo videli miroljubivu grupu poput ove“, rekao je jedan lokalni stanovnik. „Nisam živeo uzalud.“
Nakon što je KPK preuzela vlast 1949. godine, zbrisala je tradicionalne vrednosti i potisnula nezavisnu misao. Režim je terao ljude da traže materijalnu korist po svaku cenu. Za one koji su plutali zajedno sa decenijama moralne degeneracije, bilo je teško zamisliti da toliko ljudi ide na isto mesto u isto vreme zbog istog plemenitog cilja – da budu bolji građani bez ikakve brige za sopstvenu bezbednost. Lokalno stanovništvo i policajci bili su svedoci ljubaznosti i iskrenosti kakva se retko viđala u Kini. Zato mirni apel 25. aprila 1999. služi kao spomenik moralu.
