Dok sam krajem februara učila Džuan Falun, kada smo čitali poslednji pasus odeljka „Ljubomora“ iz sedmog predavanja, odjednom sam shvatila ogromnu hitnost da pogledam unutar sebe što je dublje moguće kako bih tu zlu ljubomoru potpuno iskorenila iz svoje dimenzije. Ne sumnjam da me je saosećajni Učitelj podsticao da konačno ozbiljno prionem na ovaj posao: da otkrijem i iskorenim tu ljubomoru i fundamentalnu vezanost koja je kontroliše. U mom prostoru, ljubomora se pretvarala da je „bela“ i podmuklo je manipulisala mojom vezanošću za težnju ka prestižu.
Pogledala sam u fasciklu u kojoj čuvam iskustva sa kultivacije koja sam napisala tokom svojih skoro 20 godina kultivacije. Ima ih mnogo. Ali nisam govorila o eliminisanju ljubomore. Odlučila sam da preispitam svoj put i dublje pogledam u sebe i analiziram ga.
Moj stav prema osećanju ljubomore bio je sledeći: ljubomora je svakako zlo. Učitelj je čitav odeljak jednog poglavlja posvetio ovom pitanju, ali ja lično nemam ljubomoru. Ja sam dobronamerna osoba i ne kujem zavere ni protiv koga.
Jednom sam uspela da priđem koleginici praktikantkinji i priznam da sam ljubomorna na nju jer se dobro kultiviše. Kao odgovor, ona me je zagrlila. Jednog dana, skupila sam svu hrabrost i pisala drugoj praktikantkinji o svojoj ljubomori prema njoj, koja se ispoljavala kao divljenje prema njoj, što me je mnogo godina sprečavalo da joj priđem i jednostavno iskreno porazgovaram. Reakcija te praktikantkinje bila je izuzetno dirljiva. U tom trenutku moje kultivacije, smirila sam se, govoreći da mogu da se nosim sa osećajem ljubomore. I misao u meni je ojačala da je zavist u mom univerzumu potpuno upravljivo osećanje i nije tako zlo.
Ali grdno sam se prevarila. Nisam razmišljala o iskorenjivanju osećaja ljubomore, pomirila sam se s njim, mislila da je prilično upravljiv, a glavni cilj, naravno nesvesno, bio je da ne izgubim sopstvenu važnost u očima tih praktikantkinja, kako ne bi loše mislile o meni, što bi mi donelo nepodnošljiv bol koji nisam želela da trpim.
Dok sam pisala ovo iskustvo, setila sam se, ne slučajno, kako me je jedna praktikantkinja jednom pitala: „Šta fali beloj zavisti, bez kovanja zavera protiv bilo koga, jer takvo osećanje stimuliše rast, na primer, profesionalni rast?“ Odgovorila sam na njeno pitanje sebi ovako: „Možda je u pravu, bela zavist nije loša stvar, jer nikome ne šteti.“ Ovim odgovorom dala sam sebi priliku da se zavist lukavo sakrije u mom univerzumu. To je značilo da bela ljubomora neće graditi zlobu, pa sam se još jednom mogla smiriti u vezi s tim i ne pridavati joj nikakav značaj. Treba reći da ta praktikantkinja više nije živa. Možda zato što nije ozbiljno obratila pažnju na eliminisanje ljubomore?
Zadrhtala sam i osetila strah da neću dostići Ispunjenje, jer je moje poboljšanje krhko ako se ljubomora ne eliminiše. Nije važno kojom bojom je kamuflirana – svaka ljubomora mora biti eliminisana! Zato moram odmah da pogledam u sebe što je dublje moguće.
Potraga za slavom u detinjstvu
Da se vratim u detinjstvo, u tinejdžerske godine. Kada sam imala 12 ili 13 godina, ugledala sam se na srednjoškolce i veoma sam želela da upoznam nekog od njih. Kada bih upoznala momke koji su bili stariji od mene, uvek bih dodala nekoliko godina svom uzrastu i bestidno lagala da znam i umem ovo i ono, hvalisanjem da nadoknadim ono što mi je nedostajalo, i istovremeno uživajući u tome da ih impresioniram.
To zadovoljstvo, međutim, nije dugo trajalo. Samo do trenutka kada bi se istina otkrila i kada bi me odbacili, i ja bih tonula u tugu i žalost, do sledećeg kruga interakcije sa drugim srednjoškolcima. Čemu sve to? Za trenutno zadovoljstvo samovažnosti u očima onih koji su veliki i pametni. Gledajući unazad, sada jasno shvatam da me je pokretala ljubomora, i upravo ta ljubomora me je motivisala da se hvalim, da se predstavljam u boljem svetlu i da obmanjujem druge.
Kada sam živela u Sovjetskom Savezu (gde sam rođena i odakle sam kasnije emigrirala u Izrael), studirala sam u muzičkim školama od 15. do 19. godine, a moja ljubomora se ispoljavala na podmukliji način. Bilo mi je veoma teško da prevaziđem tremu; ruke bi mi se jednostavno tresle tokom nastupa. Čak sam morala da promenim profesiju, napustim muziku i odem u nauku. Tek sada shvatam zašto se to dogodilo. Moja majka je izabrala moju specijalnost: nastavnica muzike, jer je to prestižna specijalnost za žene. Svoj svesni život započela sam sa tim stavom – prestižna specijalnost.
A šta znači imati prestižnu specijalnost u očima izopačenog društva? To znači da će vam zavideti. Kada neko ima prestižnu specijalnost, njen život se smatra uspešnim.
Ali taj stav nije učinio moj život profesionalno uspešnim. Tek sedam godina kasnije, kada sam već bila u Izraelu i postala ortodoksna religiozna osoba, vratila sam se muzici i počela da organizujem besplatne koncerte za žene, samo da bih ih kulturno obogatila. Svirala sam i pevala klasičnu muziku religioznim ženama, koju mnoge od njih nikada ranije nisu čule, sastavljajući posebne programe sa tekstovima iz religioznih spisa. I ruke mi se uopšte nisu tresle tokom nastupa. Svi su voleli atmosferu duhovne bliskosti koja je vladala u maloj dnevnoj sobi našeg stana. Moja mala deca su mirno spavala tokom tih večernjih koncerata. Mislim da mi je već tada, sredinom 90-ih, tokom perioda mog religioznog života, Učitelj pomogao da se oslobodim želje za prestižom. U svakom slučaju, tada sam se iskreno molila da pomognem svim svojim slušaocima da duhovno rastu na mojim koncertima, da steknu duhovnu snagu, kako bi kasnije lakše mogli da se nose sa svojim teškim životima.
Uključivanje u medije
Kada sam napustila religiozni svet kao rezultat razvoda i postala samohrana majka sa sedmoro dece, morala sam nekako da zarađujem za život, a jedini zvanični posao koji mi je bio dostupan bio je posao negovateljice starijih osoba. Srce mi je bilo teško jer to nije bilo prestižno, i bio je to slabo plaćen posao.
Ja sam diplomirana nastavnica muzike i mogu da predajem muziku u izraelskim školama. I radila sam u jednoj izraelskoj školi nekoliko godina dok sam bila religiozna. Ali kada sam izašla iz religioznog sveta, prilično zatvorenog sveta, nisam mogla da radim u školi, ni mentalno ni fizički. Nisam čak ni mogla da tražim posao u školi jer sam morala da brinem o svojoj maloj deci. Mogla sam da radim samo kao negovateljica, i to samo nekoliko sati.
Nakon što sam dobila Fa 2005. godine, pridružila sam se novootvorenom projektu Epoch Timesa na hebrejskom i ruskom jeziku i počela da pišem članke, a zatim da se bavim fotografijom. Kada bi me stranci pitali čime se bavim, uvijala sam svoj odgovor, skrivala činjenicu da moram da radim kao negovateljica starijih i da još uvek ne zarađujem novac od novinarstva. Zašto sam to krila? To nije prestižna profesija, i nije prestižno raditi a ne biti plaćen. Čak sam i od rodbine krila da radim kao negovateljica. Govorila sam im da imam dovoljno prihoda od socijalnog osiguranja, ali to nije bila istina. Imala sam koncept duboko usađen u mene od strane ljubomore: želju za prestižom.
Otkako je Epoch Times počeo da izlazi u Izraelu, neumorno sam ga promovisala i sama pisala članke dve i po godine na hebrejskom, preporučujući ga svima koje sam srela. A pre dve godine, otvorila se prilika da radim za časopis Epoch Times, koji je bio veoma uspešan i brzo je sticao popularnost kao rezultat napora praktikanata i dobre saradnje. Bio mi je san da radim za časopis. Kada je počeo da izlazi, distribuirala sam ga svim svojim poznanicima i prijateljima, čitajući svaki broj u celosti. Odlučila sam da iskoristim priliku da radim u časopisu Epoch Times i pristala da prođem mesec dana probnog rada. Ali želja da radim na ovom projektu nije bila čista, u njoj se krila ljubomora. Nisam mogla u potpunosti da se posvetim tom poslu u to vreme, jer sam bila zauzeta drugim važnim projektima koje nisam mogla da napustim. Nisam prošla probni period. Shvatila sam da sam ljubomorna na sve koji su radili u mediju i priznala sam to nekolicini praktikanata.
Doživela sam neverovatno olakšanje upravo zato što sam uspela da prevaziđem želju za prestižom. Saosećanje se otvorilo u mom srcu i vratila sam se svom poslu negovateljice, oslobođena želje za prestižnim poslom.
Moja prva klijentkinja, nakon povratka na ovaj posao, ispostavila se kao veoma nesrećna osoba, koja nije mogla da oprosti ljudima ni najmanju grešku i koja je svima sudila. Radila sam za nju tri meseca „pod paljbom“, ali sam i dalje bila ljubazna prema njoj, žalila je i isticala njene dobre osobine – temeljitost i pedantnost, koje su meni nedostajale u obavljanju poslova. Naučila me je kako da ribam pod, što sam do tada radila samo površno. Ili bolje rečeno, pomogla mi je da promenim svoj stav prema čišćenju i da to radim strpljivije i temeljnije. Jer, zapravo, nisam čistila samo prašinu i prljavštinu koju sam videla očima, već sam eliminisala i lenjost, prezir i tu ukorenjenu želju za prestižnom profesijom, i mnogo više. Toliko sam se promenila da nisam prepoznala samu sebe.
U članku objavljenom 10. januara 2025. na veb stranici Minghui, pod naslovom Specijalni izveštaj „Naš Učitelj“, autor opisuje, između ostalog, kako Učitelj po ceo dan radi na gradilištu na planini, čak i skuplja eksere, čisti prostor, itd. Nakon toga, počela sam da radim sa ljudima lakog srca, neprestano uklanjajući želju za koristi, misleći prvo na njihove interese.
Imam šestoro ljudi o kojima brinem, mnogo posla, i čini se da bi trebalo da mi ostane malo vremena za učenje Fa i projekte. Ali ispada sasvim suprotno. Učitelj se stara da imam dovoljno vremena i energije za sve projekte, jer na prvo mesto stavljam obavljanje tri stvari. Posao negovateljice je okruženje za moju kultivaciju, i trudim se da u svemu što radim prvenstveno mislim na interese drugih.
Još jedna šansa da se eliminiše vezanost
Dok sam pisala ovo iskustvo, naišao je novi test. Dobila sam novu osobu o kojoj treba da brinem. U početku je želela da joj samo čistim. Bila je teško bolesna, depresivna i nije čistila stan nekoliko godina. Teško je preneti koliko je njen stan bio zapušten i koliko se u njemu nataložilo prašine. Mirno i srećno sam počela da čistim, koristeći sopstveni novac za kupovinu raznih sredstava za čišćenje. Prilikom moje prve posete njoj, naravno, počela sam da joj objašnjavam istinu o Dafi, kao što uvek radim. Ali ona nije prihvatila moju priču, koliko god da sam se trudila, govoreći da ta praksa Falun Dafe nije njena kultura, i nevoljno je prihvatila lotos.
Sledeći put kad sam došla, potrudila sam se da očistim tako dobro da joj to dirne srce, učini je prijateljskijom i olakša mi da joj objasnim istinu. Rezultat je bio dobar: žena je bila zadovoljna. Za mesec dana, njen stan je postao svež i lako se disalo. Činilo mi se da sada, kada je dovoljno očišćen, mogu da smanjim napor i samo održavam čistoću, što je značilo manje posla.
Kada sam došla kod nje peti put, uradila sam lagano čišćenje za sat i po, dvostruko brže nego prethodnih puta. Kada sam otišla da je vidim šesti put, otvorila mi je vrata besna, govoreći da sam zabušant, da ne radim onoliko koliko bi trebalo, pa će se žaliti na mene i dati mi danas poslednju šansu da se popravim. Kada sam ušla u dnevnu sobu, jedna fioka je bila pomerena u stranu, a iza nje se nakupila ogromna količina prašine. Ormarići iz drugog ugla koje još nisam sredila takođe su bili izvučeni. Razdražljivo je pokazala na sva mesta gde je bilo prašine do koje još nisam stigla.
Odmah sam pomislila: „U pravu si, zaista nisam očistila ova mesta, samo sam dopustila da mi ostanu van vidokruga.“ Naglas sam rekla: „Uradiću sve za vas, molim vas ne ljutite se, meni se uvek može i treba reći gde i šta da radim, i rado ću uraditi sve što mi kažete. Ali prošli put mi niste ništa rekli.“
Nakon toga se još više naljutila: „Zar ja moram da govorim spremačici šta da radi? Spremačica mora da zna kako se to radi i šta treba da radi, inače mi ne treba. Nisi čak ni dobro obrisala prašinu. Pogledaj koliko je prašine ostalo nakon što si brisala.“ Pokazala mi je nekoliko knjiga koje su bile napola obrisane, a napola ne. U tom trenutku, nisam mogla da joj objasnim da negovateljice nisu čistačice. Ali njene reči me nisu povredile. Moje srce je ostalo mirno. Tog dana sam radila četiri sata bez pauze i dobrim tempom sa jednom ispravnom mišlju: spremna sam da marljivo čistim njen stan ako treba do jutra, dok ne padnem. Dobro ću se ophoditi prema njoj i želim da bude spasena.
Pre nego što sam tog dana otišla, izvinila sam se što sam joj nanela toliko nevolja i zahvalila joj što je ukazala na nedostatke u mom radu i omogućila mi da ih ispravim. Takođe sam je ljubazno zamolila da li bi sledeći put mogla odmah da mi kaže šta treba da se uradi, da ne misli da zabušavam na poslu. Ja sam po prirodi umetnica, glava mi je puna ideja, pa vas molim da me samo usmerite, i biću neizmerno zahvalna kada me ispravite ako nešto nisam videla ili sam zaboravila. To moj rad čini harmoničnijim.
Pristala je. I osetila sam se lakše – još jedan korak ka oslobađanju od želje za prestižom kojom je vešto manipulisala zla zavist.
Krajem maja 2025. biće tačno 20 godina otkako sam započela svoj put Falun Dafe. Tek sada sam počela ozbiljno da iskopavam osećaj ljubomore, strgnuvši njenu belu masku i sagledavajuči kako ljubomora kontroliše moju ukorenjenu vezanost za prestiž. Sada sam konačno osetila i shvatila da počinjem istinski da se kultivišem.
Nemam dovoljno reči zahvalnosti koje bih želela da izrazim poštovanom Učitelju i vama, dragi praktikanti.
