Učitelj Li je uvek uz nas, štiti i vodi praktikante Falun Dafe. Želim da podelim tri priče o vremenima kada me je Učitelj zaštitio i pomogao mi da se izvučem iz opasnosti.
Iskoristiti prilike na najbolji način
Policajci iz policijske stanice i Službe za unutrašnju bezbednost pretražili su mi dom 2009. godine. Posle toga su me odveli u pritvorski centar.
Kad smo stigli, dva policajca iz Službe za unutrašnju bezbednost i načelnik policijske stanice su me ispitivali. Jedan od njih je rekao: „Ako budete sarađivali sa nama, osudićemo vas na godinu dana prisilnog rada. Ako ne budete, osudićemo vas na dve godine.”
“Kakva god bila situacija, nemoj sarađivati sa zahtevima zla, njihovim naređenjima, ili onim što zlo podstrekava.” („Ispravne misli Dafa učenika su moćne“, „Bitno za dalje napredovanje II“)
Nisam sarađivao sa njihovim zahtevima. Bili su besni i napisali su kaznu od dve godine na formularu, vičući: „Dve godine.” Zatvorili su fasciklu i otišli.
Slao sam ispravne misli: „Ono što ste rekli ne važi. Moj Učitelj ima poslednju reč.” U mislima sam rekao Učitelju: „Učitelju, ne idem nikuda i ne pripadam ovde. Moram da izađem da bih ljudima rekao za Dafu.” Zamolio sam Učitelja da me ojača. Slao sam ispravne misli da eliminišem faktore starih sila i razgradim sve zavere starih sila koje progone praktikante Dafe. Neprestano sam recitovao formulu za slanje ispravnih misli.
Ventil za vodu u ćeliji se pokvario jednog dana, i kad je došao majstor, svi u ćeliji su se okupili oko njega, posmatrajući ga kako radi. Prišao sam vratima i pokušao da ih gurnem – i vrata su se otvorila. Pomislio sam da izađem, ali sam se brinuo da će me videti čuvar u dežurnoj sobi. Dok sam oklevao, majstor je popravio ventil i otišao, zaključavši vrata ćelije za sobom. Jedna osoba se vratila sa posete i rekla: „Svako bi pobegao da je pokušao. Nikoga nije bilo u dežurnoj sobi.” Čuvši njegove reči, požalio sam što sam propustio priliku. Osetio sam da mi Učitelj daje nagoveštaj preko te osobe. Zamolio sam Učitelja za još jednu priliku i nastavio da šaljem ispravne misli.
Nekoliko dana kasnije, došao je čuvar i rekao nekolicini ljudi u ćeliji da izađu da počiste. Kad je čuvar otišao, primetio sam da su vrata otključana, ali sam video čuvara kako gleda u dežurnoj sobi. Slao sam ispravne misli da on ode, što je ubrzo i učinio. Znao sam da je ovo prilika koju je Učitelj uredio za mene. Izašao sam mirno. Čim sam stigao na ulicu, naišao je taksi.
Dežurni je zaspao
Otišao sam kod jednog praktikanta 2013. godine da podesim računar i štampač. Prijavljeni smo, i dva policajca su došla i sprečila nas da odemo. Kad je došlo osoblje Službe za unutrašnju bezbednost, jedan od njih je rekao: „Pretpostavio sam da ste to vi.”
Odveli su me u policijsku stanicu i proverili naše računare, štampače, materijale za objašnjavanje istine i druge stvari. Gledao sam ih i rekao: „Koja je svrha popisivanja ovih stvari? Nisu ilegalne. Prema članu 35 Ustava, građani imaju slobodu štampanja, objavljivanja, okupljanja i udruživanja. Prema članu 36 Ustava, građani imaju slobodu veroispovesti. Nismo prekršili nijedan zakon.”
Načelnik policijske stanice je čuo moje reči i rekao: „Molim vas, govorite polako, da bih mogao nešto da naučim.” Iako su bili u organu za sprovođenja zakona, nisu svi razumeli zakon. Bili su obmanuti i iskorišćeni od strane Partije. Ponovio sam što sam rekao, a zatim sam na kraju dodao još jednu rečenicu: „Iskreno recitovanje 'Falun Dafa je dobra, Istinitost-Blagost-Trpeljivost su dobri' doneće vam nebeske blagoslove.” Zapisao je ono što sam rekao reč po reč.
Stavili su me u malu sobu preko noći kad je bilo kasno, i imali su dve osobe koje su me čuvale ispred vrata. Oko 2 sata ujutro, pomislio sam: „Ne mogu da ostanem ovde, i ne idem u pritvorski centar.” Slao sam ispravne misli i zamolio Učitelja da ih uspava. Jedna osoba je ubrzo otišla, a druga je zaspala. Vrata nisu bila zaključana. Izašao sam iz prostorije, prešao preko zida dvorišta i napustio policijsku stanicu.
Kad sam se približio šumi, otišao sam do drveća da šaljem ispravne misli. Nisam jeo ni pio ništa od prethodnog dana, ali nisam osećao glad ni žeđ, i nisam osećao da je prošlo toliko vremena.
Gledajući nizbrdo, video sam dva izlaza. Jedan je bio glavni put, a drugi manji okružni put. Okružni put je bio duži zaobilazni put. Primetio sam i usku stazu pored sebe koja je, činilo se, vodila do glavnog puta. Pratio sam starca koji je čuvao ovce i išao nizbrdo prateći stazu. Međutim, staza se ubrzo završila na litici, i čuo sam nekoliko ovaca kako bleje.
Razumeo sam da Učitelj nije želeo da idem glavnim putem jer je vodio direktno do okružnog grada i prolazio pored policijske stanice. Vozila su takođe često zaustavljana i proveravana. Okrenuo sam se i prošao kroz polja, prošao kroz dva sela i došao do okružnog puta. Već je bio mrak. Video sam snop svetlosti kako sija prema meni i primetio sam kamion koji se tamo zaustavio. Prišao sam kamionu i razgovarao sa vozačem. Desilo se da porodica vozača kamiona drži taksi. Uzeo sam taksi i otišao kod kolege praktikanta.
Kamera prestala da radi
Jednog dana 2012. godine, otišao sam sa članom porodice jednog praktikanta u zatvor da posetim praktikanta koji je tamo bio zatvoren. Ispred zatvora, članovi porodice drugog praktikanta zahtevali su da se njihov sin pusti na slobodu. Bili su iz drugog grada i nosili su odeću sa natpisom „peticija”. Rekli su nam da je njihov sin bio mučen u zatvoru i da teži manje od 50 kg i ima puls manje od 40 otkucaja u minuti. Život mu je u opasnosti.
Supruga i ja smo razgovarali o ovome kad smo došli kući i odlučili da sledećeg dana odemo u zatvor da podržimo zahtev porodice da se praktikant pusti na slobodu. Tog popodneva, došli su službenici Službe za unutrašnju bezbednost i policijske stanice. Opkolili su nas i odveli u policijsku stanicu. Policija Službe za unutrašnju bezbednost nas je ispitivala, ali smo odbili da sarađujemo.
Te večeri su nas odveli u pritvorski centar. Pritvorski centar je imao pravilo da se svako ko uđe mora fotografisati. Rekao sam im: „Prema članu 36 Ustava, nismo prekršili zakon i nismo počinili nikakve zločine. Imamo pravo i ne želimo da nas fotografišete.” Nekoliko dana smo odbijali da nas fotografišu.
Jednog dana su došla dva starija policajca. Jedan od njih nam je rekao: „Molim vas, prestanite da nam otežavate stvari. Molim vas, uzmite u obzir naše godine i dozvolite nam da vas fotografišemo.”
Rekao sam: „Beskorisno je. Neće raditi.” Prišao sam kameri i poslao misao objektivu: „Bez slika.” Kao rezultat toga, bez obzira na to kako su slikali, bilo spreda ili otpozadi, i sleva nadesno, nisu mogli da dobiju nijednu sliku.
Jedan od njih je rekao: „Pokušajmo ponovo!”
Odgovorio sam odlučno: „Beskorisno! Rekao sam vam da neće raditi, ali mi i dalje ne verujete.” Konačno su odustali.
Osvrćući se na svoj put kultivacije, kad god sam naišao na poteškoće ili sam bio u očajnoj situaciji, bez obzira koliko je bilo teško, uspeo sam da prođem kroz njih sigurno uz Učiteljevu saosećajnu zaštitu. Sve što mogu da učinim da se Učitelju odužim za njegovu milost je da se marljivo kultivišem u budućnosti, više učim Fa, dobro obavim tri stvari i vratim se svom pravom domu sa Učiteljem.
Hvala ti, Učitelju, što si mi uredio najbolje i zaštitio me!
