Sredinom oktobra 2025. godine, od NTD praktikanta koordinatora dobio sam raspored nastupa Shen Yuna koje je trebalo da pokrivam. Kao fotograf, morao sam da putujem sa kompletnom fotografskom opremom. S obzirom na transport i zaštitu opreme, odlučio sam da vozim sam tokom cele turneje.
Moj prethodni automobil je bio u upotrebi 10 godina. Da bih bolje podržao predstojeću turneju Shen Yuna, kupio sam Teslu opremljenu autopilotom. Da sam je kupio mesec dana ranije, kvalifikovao bih se za federalni poreski kredit od 7.500 dolara. Iako sam propustio tu priliku, nisam oklevao da zamenim svoj stari automobil.
U šali sam automobil nazvao „Voljeni konj“. Vožnja u mom „Voljenom konju“ na putu, pomažući Učitelju u Fa-ispravljanju, ispunjavala me je srećom. Do kraja turneje, prešao sam više od 35.000 km. Naravno, putovanje je bilo daleko od glatkog.
Iskušenje koje je razotkrilo moje vezanosti
Tokom turneje Shen Yuna, često sam vozio tamo-amo između različitih država. Jednom prilikom, vozio sam više od 20 sati bez prestanka pre nego što sam konačno stigao u grad gde je Shen Yun trebalo da nastupi. Kad sam se prijavio u hotel, recepcija me je obavestila da sobe neće biti dostupne pre 16:00 časova.
Hotel je koristio višespratnu unutrašnju garažu u zasebnoj zgradi. Svaki put kad sam morao da prenesem prtljag, morao sam da idem tamo-amo između garaže i hotela, što je proces činilo prilično nezgodnim. Srećom, zaposleni u hotelu uspeo je da mi omogući raniju prijavu. Osetio sam olakšanje i zahvalnost, misleći da konačno mogu da odnesem prtljag na sprat, istuširam se i malo odmorim.
Čim sam ušao u sobu, pre nego što sam se i raspakovao, primio sam poziv od reporterke Epoch Timesa. Pitala je da li sam stigao i da li mogu da je pokupim sa aerodroma. Odgovorio sam: „Naravno. Samo mi pošalji vreme i adresu aerodroma. Brzo ću se istuširati, malo odmoriti, pa ću krenuti.“
Jedva sam završio tuširanje i nisam se ni presvukao u čistu odeću kad je ponovo pozvala. Rekla je da je razgovarala sa praktikantkinjom u kuhinji i zamolila me da brzo pokupim upakovan obrok jer me praktikantkinja čeka. Vratio sam se u sobu sa obrokom, ali skoro odmah je ponovo pozvala, rekavši da je već stigla na aerodrom i da želi da je odmah pokupim.
Osetio sam nelagodu. Već sam je zamolio da mi pošalje informacije o aerodromu zajedno sa vremenom preuzimanja, ali ona to nije učinila. Da sam ranije dobio informacije, mogao sam da pokupim obrok, sačekam u blizini, a zatim odem direktno na aerodrom, izbegavajući nepotrebna putovanja tamo-amo.
Ne poznajući lokalni aerodrom, teško sam je pronašao uprkos njegovoj maloj veličini. Vozio sam se oko aerodroma nekoliko puta tražeći ispravnu lokaciju za preuzimanje. Tokom tog vremena, ona je više puta zvala pitajući gde sam i da li sam pogrešio put. Na kraju je rekla: „Da sam ovo znala, mogla sam da uzmem taksi.“
U tom trenutku, hteo sam da se okrenem i odem. Ali suzdržao sam se i nastavio da tražim dok je konačno nisam pronašao. Potisnuo sam frustraciju u srcu i spolja ostao miran.
Čim je ušla u automobil, počela je da mi priča kako je tog jutra u 9 sati napustila dom, imala presedanje i putovala ceo dan. Želela je da znam koliko je njeno putovanje bilo iscrpljujuće.
Zatim je iznenada zastala i pitala: „Koliko dugo vozite da biste stigli ovde?“ Potiskujući svoju nesreću, mirno sam odgovorio da je to bilo više od 20 sati. Ona je na trenutak zaćutala pre nego što je rekla: „Naporno ste radili.“
Jednostavno sam odgovorio: „Trpljenje teškoća eliminiše karmu i povećava gong.“ Međutim, u sebi sam pomislio: „Čini se da te nije briga kroz šta su drugi prošli. Dokle god je tebi udobno, to je sve što je važno.“
Kad smo stigli u hotel, zajedno smo preneli njen prtljag iz garaže do recepcije. Taman kad smo hteli da idemo na sprat, iznenada se setila da joj je potrebna prečišćena voda za peglu na paru. Pitala je da li imam flaširanu vodu u automobilu. Rekao sam: „Da, ali hajde da je uzmemo sutra.“ Odgovorila je da će joj trebati sledećeg jutra i da se plaši da neće biti dovoljno vremena. Zatim je počela da objašnjava zašto pegle na paru treba da koriste prečišćenu vodu.
Prekinuo sam je i rekao: „Ne moram to da učim. Dokle god ti to znaš, to je dovoljno. Molim te, nemoj mi nametati svoje znanje.“ Činilo se da je primetila povišen ton u mom glasu. Pogledao sam je i rekao: „Ti odnesi svoj prtljag na sprat. Ja ću otići po vodu.“ Dok sam se vraćao prema garaži, nisam mogao a da ne pomislim: „Zašto ovo nije spomenula dok smo još bili u garaži? Upravo smo završili sa nošenjem svega gore, a sada moram da idem još jednom.“
Vožnja duža od 20 sati nije me umorila. Na kraju krajeva, podrška turneji Shen Yuna bila je moja odgovornost. Ono što me je zaista uznemirilo nije bila sama vožnja, već način na koji se sve odvijalo. Njen način govora učinio je da se osećam kao da su svi moji napori uzeti zdravo za gotovo, kao da se sve što sam radio jednostavno očekivalo od mene. Moje srce je odmah postalo neuravnoteženo, i što sam više razmišljao o tome, to sam se više osećao oštećenim. Iznenada mi je pala na pamet misao: „Ovo je moj lični automobil. Ja nisam nečiji šofer.“
Situacije poput ove nisu bile retke tokom turneje Shen Yuna. Na površini, činilo se da se žalim na kolegu praktikanta. U stvarnosti, ono što se razotkrivalo bile su moje vezanosti.
U početku sam uvek želeo da pomognem svima što je više moguće i da uštedim troškove transporta za projekat. Postepeno, međutim, shvatio sam da postajem sve iscrpljeniji i skloniji zameranju.
Počeo sam da gledam unutar sebe. Zašto sam se osećao oštećenim? Zašto sam želeo da me drugi razumeju i cene? Zašto je jedna primedba nekog drugog mogla tako lako da utiče na moje emocije? Postepeno sam shvatio da, iako sam izgledao kao da pomažem drugim praktikantima, duboko u sebi sam i dalje imao vezanosti za to da budem priznat i shvaćen. Kad drugi nisu reagovali na način koji sam očekivao, moje zameranje i osećaj povređenosti odmah bi isplivali na površinu.
Kasnije sam postepeno prilagodio svoje razmišljanje. Bio sam tamo da ispunim svoju odgovornost kao fotograf, a ne da radim kao šofer. Kad god je bilo zgodno, rado sam pomagao praktikantima. Međutim, to ne bi trebalo da ometa odgovornosti koje su mi bile poverene. Od tada sam počeo da obaveštavam druge o vremenu polaska unapred. Ako bi se naši rasporedi poklapali, mogli smo da putujemo zajedno. Ako ne, mogli su da se dogovore za drugi prevoz. Kad sam ispravio ovo razumevanje, osećao sam se mnogo opuštenije.
Kroz ova iskustva, takođe sam prepoznao nekoliko duboko skrivenih vezanosti u sebi: zameranje, osećaj povređenosti i želju za priznanjem.
Uvid u važnost jednog tela nakon povrede
Bilo je kinesko novogodišnje veče. Reporter Epoch Timesa i ja putovali smo iz jednog grada u drugi kad smo se zaustavili na stanici za punjenje mog automobila. Dok smo prolazili pored grupe mladih vojnika, instinktivno sam se okrenuo da ih pogledam. U tom istom trenutku, osetio sam kao da mi je nešto zapelo za nogu, i teško sam pao na zemlju. Moja leva ruka se instinktivno ispružila na zemlju da podupre moje telo i apsorbovala je većinu udarca. Praktikant je odmah pitao da li sam dobro. „Dobro sam“, odgovorio sam.
Stariji veteran koji je stajao u blizini kao da je primetio da sam povredio ruku. Prišao je i pitao: „Je li leva ruka u redu?“
„Dobro sam“, rekao sam. U međuvremenu, tiho sam ponavljao u srcu: „Falun Dafa je dobra, Istinitost-Blagost-Trpeljivost su dobri.“
Kad sam ušao u toalet unutar prodavnice i pogledao se u ogledalo, primetio sam da mi je lice pobledelo. Nakon povratka u automobil, više nisam mogao normalno da podignem levu ruku, a prsti su mi postepeno gubili pokretljivost.
Dva sata kasnije, stigli smo u hotel. Potrudio sam se da ostanem miran i da ne dozvolim drugom praktikantu da primeti da nešto nije u redu. Pošto svi različito razumeju stvari, nisam želeo da moje stanje postane dodatna briga za druge. Te večeri, dok sam radio vežbe, osetio sam kao da mi je povređena ruka okružena energetskim poljem. Iznenađujuće, uopšte me nije bolela. Umesto toga, osećao sam se vrlo prijatno. Učio sam Fa do kasno u noć, nadajući se da ću se što pre oporaviti.
Sledećeg jutra, instinktivno sam proverio levu ruku – primetno je otekla. Prsti su mi se jedva pomerali, a čak i najmanji pritisak izazivao je bol. Ipak, ostao sam miran i neustrašiv. Nastavio sam da učim Fa i radim vežbe kao i obično. Nisam rekao drugim praktikantima o svojoj povredi i trudio sam se da je sakrijem. Pošto je bila zima i svi su nosili duge rukave i jakne, bilo je relativno lako sakriti je.
Kad sam sledećeg dana stigao u pozorište da se pripremim za snimanje, zaista sam shvatio koliko je važno da obe ruke rade zajedno. Postavljanje pozadine, svetla, stativa i kamera obično zahteva koordinaciju obe ruke. Zadaci koji su uvek delovali rutinski odjednom su postali izuzetno teški sa povređenom rukom. Mnogi delovi opreme zahtevaju obe ruke za sastavljanje, ali moja leva ruka je bila skoro neupotrebljiva. Morao sam da improvizujem, koristeći noge kad god je to bilo moguće i oslanjajući se na samu opremu za podršku, dok sam polako završavao svaki korak. Kad god mi je pomoć bila najpotrebnija, praktikant bi uvek istupio i pružio ruku.
Jednom prilikom, muški praktikant koji je bio u bezbednosnom timu prišao je da mi pomogne da držim okvir pozadine. Svi su bili zauzeti svojim odgovornostima, i niko čak nije ni shvatio da sam sav taj posao radio samo jednom rukom.
Ovo iskustvo me je podsetilo na važnost zajedničkog rada kao jednog tela. Često kažemo da Dafa učenici čine jedno telo. Kad je jedan deo fizičkog tela povređen, celo telo je pogođeno. Slično tome, kad jedan deo projekta naiđe na poteškoće, ceo projekat je pogođen.
Ovo iskustvo mi je takođe pomoglo da shvatim da svaki praktikant unutar jednog tela igra važnu ulogu. Kad god mi je iskreno trebala pomoć, kolega praktikant bi se uvek pojavio u pravom trenutku. Kroz ovo iskustvo, duboko sam osetio da je Učitelj već sve uredio. Sam proces je više bio oproces kaljenja mene, pomažući mi da postanem smireniji i jačajući moju veru u Učitelja i Fa.
Gledanje unutar sebe kad oprema zakaže
Tokom jednog intervjua, sagovornik je opisivao progon Falun Gonga od strane Komunističke partije Kine kad je zvuk iznenada zakazao na pola snimanja. Dve najvažnije rečenice bile su jedva čujne, dok je sve pre i posle toga snimljeno normalno.
Nakon intervjua, reporterka me je pitala: „Možete li da se pobrinete da se ovo više nikada ne ponovi?“
„Mogu da dam sve od sebe da to sprečim“, odgovorio sam, „ali ne mogu da garantujem da se to nikada neće dogoditi. Oprema je radila normalno na početku, zakazala je samo u sredini, a zatim je ponovo radila normalno.“ Iako je to bio moj odgovor, i dalje sam se osećao duboko krivim. Ako je postojao problem sa snimanjem, to je na kraju bila odgovornost fotografa. Kasnije sam se stalno pitao kako mogu da sprečim da se nešto slično ponovo dogodi.
Već sledećeg dana, nakon što sam postavio svu svoju opremu, počeo sam da recitujem „O Dafi“ sa svojim „timom“ – pozadinom, svetlima i kamerom. To ne samo da je pomoglo u eliminisanju smetnji, već je i omogućilo da oprema ostane uključena duže, dajući mi više vremena da proverim da li sve funkcioniše ispravno.
U početku sam je recitovao dva puta. Kasnije sam povećao na tri ili četiri puta. Kad god je vreme dozvoljavalo, recitovao bih mnogo više puta. Od tog trenutka, isti problem se više nikada nije ponovio.
Nekoliko misli o fotografiji
Pre nego što je turneja Shen Yuna počela, praktikanti koordinatori organizovali su obuke iz fotografije i sesije razmene iskustava. Neki su preporučili opremu za koju su verovali da daje odlične rezultate.
Nakon što sam poslušao njihove preporuke, kupio sam deo predložene opreme. Međutim, nakon što sam je primenio u praksi, shvatio sam da u jedinstvenom okruženju intervjua Shen Yuna, najvažnije razmatranje nije bilo da li je oprema najnaprednija, već da li je praktična i prilagođena stvarnim potrebama posla. Dok sam nastavio da učim i stičem iskustvo, razvio sam bolje razumevanje tehnika osvetljenja. Postepeno sam pojednostavio ono što je prvobitno bila prilično komplikovana postavka osvetljenja u rešenje sa jednim svetlom.
To je učinilo opremu lakšom i mnogo bržom za postavljanje. Što je još važnije, osvetljenje je postalo ujednačenije, proizvodeći konzistentnu boju kroz celu sliku. Ova pojednostavljena postavka pokazala se posebno praktičnom u pozorištima sa ograničenim prostorom.
Ovo iskustvo me je naučilo da rešavanje problema često nije u dodavanju više opreme, već u pronalaženju metode koja najbolje odgovara nečijim potrebama kroz kontinuirano učenje i praksu. Sećam se da sam, kad sam se prvi put pridružio medijskom pokrivanju Shen Yuna i upoznao praktikante u novom gradu, predstavljao se govoreći: „Ja sam iz NTD-a. Ovde sam da radim fotografiju.“ Sada mogu mirno i samouvereno da kažem: „Ja sam NTD fotograf.“
Zaključak
Osvrćući se na celu turneju Shen Yuna, shvatio sam da, bilo da je to bilo zameranje, osećaj povređenosti i želja da budem shvaćen koji su isplivali na površinu dok sam radio sa drugim praktikantima; dublje uvažavanje koje sam stekao za važnost zajedničkog rada kao jednog tela nakon moje povrede, ili navika da gledam unutar sebe kad god bi se pojavili problemi, uspeo sam da vidim mnoge nedostatke u svojoj kultivaciji. Takođe sam video koliko lako moje emocije još uvek mogu biti uzburkane.
(Predstavljeno na Konferenciji za razmenu iskustava kultivacije Falun Dafe na Floridi 2026. godine u Sjedinjenim Državama.)
