Tokom istorije Himalaji su bili područje sa mnogim kultivatorima. Tamo su ljudi vodili jednostavan, skroman život, ispunjen muzikom i plesom. Takođe su poštovali Buda Fa. Pre hiljadu godina, u ovom području bio je kultivator po imenu Milarepa. Dok su mnoge Bude i Bodisatve prošle kroz mnogo života i mnogo nedaća pre nego što su se kultivisali do Ispunjenja, Milarepa je postigao istu moćnu vrlinu za samo jedan život i kasnije postao čuven kao osnivač Bele sekte u tibetanskom Budizmu.
Jednog dana, Milarepa je predavao o Darmi velikog puta (Mahajana darmi) u pećini Nianami na Tibetu. Publika je uključivala učenike kao što su Rečungpa i Gampopa, kao njegove ženske učenike i muške i ženske davaoce milostinje. Bilo je i mnogo dakina ili doslovno, „ženskih bića koja šetaju po nebu’’ sa dostignućima u duginoj svetlosti (u Sanskritu se ova bića zovu dakini, ili na tibetanskom MkhaihGro-ma), i jogini.
Noć pre, Rečungpa je imao san gde on putuje u Dakini Čistu zemlju. To je bio veliki grad sa zastakljenim zgradama ukrašenim dragim kamenjem. U gradu su ljudi nosili lepe nebeske odeće i ogrlice od žada. Iako su se svi smeškali i klimali glavom Rečungpi, niko nije razgovarao sa njim.
Mlada žena u crvenoj haljini ga je toplo pozdravila: „Mladi učeniče (od istog učitelja) kada si došao ovamo? Dobrodošao! Dobrodošao!” Rečungpa diže pogled i vide da je to bila njegova školska drugarica Bharima, koja se pridružila njemu u učenju Darme, pod velikim učiteljem Tiphupa u Nepalu.
Bharima reče: „Dolaziš u pravi čas. Buda Akšobhia (jedan od pet Dhyani Buda) upravo predaje ovde. Ako si zainteresovan, mogu tražiti odobrenje da se pridružiš.”
Rečungpa uzbuđeno reče: „Već godinama čeznem da vidim Budu Akšobhiu. To je dragocena prilika da slušam njegova predavanja. Molim te, pitaj u moje ime.”
Bharima pozva Rečungpu na ukusni banket pre nego što su otišli na predavanje. Održavalo se u veličanstvenoj palati, na kojoj je Buda Akšobhia sedeo na prestolu u centru. Izgledao je kao beskrajno svet, izvan ljudske mašte. Bezbroj božanstava su se tu okupili pa je izgledalo kao bezgranični okean. Bila je to konferencija veća od bilo koje prethodne koju je Renčungpa video. Videvši ovo, on se osećao neopisivo srećno i uzbuđeno. Njegova drugarica mu reče da je sačeka da traži odobrenje. Nakon nekog vremena, Rečungpa je video kako mu se Buda Akšobhia nasmejao. Znajući da je dobio dopuštenje, Rečungpa je pristupio obožavanju (klečeći i stavljajući lice na zemlju), a zatim je seo da sluša predavanje.
Tog dana, Buda Akšobhia je govorio o životnim putevima prethodnih Buda i Bodisatvi, koje su bile veoma dirljive. Zatim je pričao priču o Tilopi, Naropi i Marpi (loza učitelja Tibetanskog ili Himalajskog Budizma). Rečungpa nikad nije slušao tako detaljne i živopisne opise.
Pred kraj skupa, Buda Akšobhia reče: „Od svih biografija, najjedinstvenija, najveća i najdirljivija je priča o Milarepi. Molim vas dođite sutra i nastaviću sa svojim predavanjem.”
Rečungba je zatim čuo nekoliko ljudi kako razgovaraju o tom pitanju. Jedan reče: „Teško je zamisliti da postoje druge biografije posebnije i izuzetnije od ove!”
Drugi odgovori: „Priče koje smo danas čuli o ovim Budama i Bodisatvama su rezutat njihovih kultivacija tokom mnogih života i kroz brojne nedaće. Ali, Milarepa je postigao tako moćnu vrlinu u samo jednom životu. Zato je to tako jedinstveno!”
Druga osoba je dodala: „Ako se sakrije takva biografija, zar to ne bi bio gubitak? Ako mi ne pitamo Poštovanog da predaje o tome da bi koristilo živim bićima, zar mi kao učenici ne bi bili grešni? Moramo se iskreno moliti i zamoliti Budu da predaje o ovoj biografiji!”
„Gde je danas čestiti Milarepa?”, pitala je prva osoba.
Druga osoba reče: „Čestiti Milarepa? On nije u Abhirati (Čista zemlja Bude Akšobhia). Verovatno je u Zemlji večite spokojne svetlosti.”
Čuvši ove reči, Rečungpa pomisli: „Jasno je da je Učitelj u Tibetu. Zašto su oni rekli da je u Zemlji večite spokojne svetlosti? No, bez obzira na sve, veoma je jasno da su ove reči usmerene na mene. Trebao bih zamoliti Učitelja da predaje o svojoj biografiji.” Kada je to pomislio, Bharima je toplo pridržala njegove ruke i lagano ih protresla: Razumeo si, zar ne?” Rečungpa je znao još jasnije i osećaj je bio toliko jak da se odmah probudio.
Već je bila zora. Rečungpa je bio u blaženstvu, misleći: „Iako je dragoceno da se slušaju predavanja od Bude Akšobhia, ipak je veća sreća biti sa mojim Učiteljem. Mislim da me je Učitelj ojačao, da bi mi dozvolio da slušam predavanje Bude Akšobhia. Ti ljudi su rekli da je Učitelj u Abhirati ili Zemlji večite spokojne svetlosti, dok smo mi mislili da je Učitelj na Tibetu. Zapravo, „telo, govor i um’’ Učitelja se ne razlikuju od drugih Buda. Njegova moćna vrlina je takođe nezamisliva. Nekada sam mislio da je Učitelj samo na Tibetu i da izgleda slično nama i živi svakodnevni život. Nisam znao da je Učitelj već postigao budinstvo sa fašenom (zakonskim telom) širom univerzuma. Njegove manifestacije su još čudesnije. Zbog naše ogromne karme, mi smo na mudraca gledali kao na svakodnevnu osobu. To je uistinu bilo vređanje mudraca! San od sinoć nije bio običan san. Bio je to nagoveštaj od drugarice i drugih dakinija da tražim predavanje od Učitelja. Moram zamoliti Učitelja za njega!” Imajući ovo na umu, Rečungpa je imao jaku veru. Sastavivši dlanove, iskreno je obožavao Učitelja.
U tom trenutku, njegovo okruženje se iznenada osvetlilo. Ispred njega se pojavilo nekoliko elegatno obučenih dakinija i krenulo prema njemu. Jedna reče: „Biće sutra predavanje o Milarepinoj biografiji. Idemo slušati.”
„Ko će biti taj koji će tražiti predavanje?”, upita jedna druga.
Dakini se nasmija Rečungpi i reče: „Svakako će to biti Učiteljev glavni učenik.”
Nekoliko drugih dakinija takođe pogledaše Rečungpa i osmehnuše se. Jedan reče: Tražiti od Učitelja da govori o svojoj biografiji će biti korisno za nas i druge. Mi ne samo da žarko želimo da slušamo biografiju, već ćemo isto pomoći u molitvi da Učitelj daruje njegovu samilost da nam to predaje. Kasnije ćemo zaštiti ovo učenje u korist budućih generacija živih bića. Sa ovim rečima dakinije su nestale.
Kada se Rečungpa ponovo probudio, to je već bilo usred dana. „Jasno je da su me dakinije ohrabrile da pitam Učitelja za predavanje.'' On je srećno otišao poštovanom Milarepi na konferenciju. Nakon što se poklonio u obožavanju, kleknuo je pred Poštovanim i molio se dlanovima sastavljenim pred grudima: Dragi Učitelju, u prošlosti su bezbroj Buda imali različite manifestacije i sve vrste nezamislivih dostignuća kako bi spasili ljude. Njihove dragocene biografije kružile su svetom da bi blagoslovile ljude i promovisale Buda Fa. Učitelji, uključujući Tilopu, Naropu i Narpu takođe su artikulisali svoje biografije, koje su prosleđene ovozemaljskim ljudima za njihove buduće kultivacije. Sada se nadamo da će Učitelj pružiti svoju milost da predaje o svojoj prošlosti u korist učenika i živih bića u budućnosti.''
Prečasni Milarepa je to čuo i tiho reče: „Rečungpa, već znaš dosta o meni. Ali pošto si pitao, odgovoriću ti.“
„Ja sam potomak plemena Kyungpo, i moj predak je Jose. Nekada sam radio loša, a kasnije dobra dela. Sada sam prestao raditi i dobra i loša dela. Sve stvari sa namerom su sada u mojoj prošlosti, i neću ih raditi ni u buduće. Ako bi se ove stvari objasnile detaljno, mnogo bi ljudi plakalo gorko, a mnogim bi ljudima donelo veliku radost. Veoma je dugo i možemo to preskočiti. Neka starac poput mene ima malo laganog odmora.“
„Učitelju!“ Rečungpa kleknu na zemlju i nastavi moliti.
Da li biste mogli da nam objasnite kako ste se marljivo kultivisali, tražili Buda Fa, i unapredili se do ispunjenja i prosvetlenja? Bili ste potomak Kyungpo i vaš predak je bio Jose. Zašto vam je onda prezime postalo Mila? Zašto ste prvo radili loše stvari, a kasnije dobre? Molim Vas, recite nam te priče koje bi ljude dovele do suza ili radosti. Ovo je zahtev ne samo od mene, nego i od nekoliko učenika, kao i milostivih koji su željni čuti. Molim Vas, pružite Vašu milost.''
Prečasni reče sa osmehom: „Budući da ovako moliš, nemam nikakve tajne i reći ću ti. Moji preci su bili nomadi iz plemena Kyungpo, iz severnog regiona. Moj pra pra pra deda je bio Jose, sin lame Crvene sekte. Kao praktikant mantre koju podržavaju božanstva, njegove čarobne reči su imale veliku moć. Jedne godine je imao hodočašće do Tibeta. Otputovao je na mesto u severnom Tibetu zvanom Čungpači, gde je našao ljude koji su patili od kuge izazvane demonima. Pošto su njegove čarobne reči bile izuzetno moćne i eliminisale su mnoge demone, sve više ljudi je počelo da veruje u njega. Meštani su ga zamolili da ostane kod njih, i tako se on tamo naselio i kasnije osnovao porodicu.“
„Duh je još jednu godinu dolazio da naškodi ljudima. Bila je jedna porodica koja uopšte nije verovala u Jose lamu. Duh je izazvao nevolje toj porodici: njihova stoka je umrla ili pobegla, ljudi su postali bolesni i videli su duhove u toku dana. Ove opasnosti su se događale svakog dana. Porodica je pozvala lekare, ali ni jedan nije mogao da izleči bolesti. Nijedan od pozvanih lama nije mogao da potčini duhove. Nakon borbe sa njima bili su iscrpljeni. Na kraju nije bilo ništa što bi porodica mogla uraditi. Prijatelj im je rekao: 'Treba da potražite Jose lamu. Niko drugi ne može to da učini!'''
„Član porodice reče: 'Sve dok se čir može izlečiti, čak i pseće ulje se može uzeti u obzir. U redu, pozvaćemo ga.'''
„Porodica je zatim poslala nekog da pozove Jose lamu.''
„Pre nego što je Jose lama stigao do porodičnog šatora, video je duha u daljini. Duh vide Josea i poče bežati. Božanska snaga Jose lame se pojavi i pozva glasno. 'Duše! Ja, Kyungpo Jose, sam stručnjak u ispijanju demonske krvi iz njihovih žila, ako imaš hrabrosti, stani i ne beži.'''
„Ovim rečima požuri ka duhu. Duh zadrhta od straha i povika: Zastrašujuće! Zastrašujuće! Miiila! Mila! (fonetsko prevođenje reči Mila na tibetanskom izražava nečiji osećaj kada vidi džina).''
„Jose stiže do duha i ovaj se skupi, ne pomerajući se. Drhtavim glasom reče: 'Dragi Lama, nisam se usudio ići na mesta na kojima ste bili. Nikada niste dolazili ovde pa sam se usudio da dođem. Molim Vas, poštedite mi život.'''
„Jose lama naredi duhu da obeća da neće više doći da povređuje ljude. Duh nije imao izbora nego da napravi zavet. Jose lama ga je nakon toga pustio.“
„Duh je kasnije zaposeo telo druge osobe i govorio: 'Mila, Mila! Ta osoba je previše moćna! Nikad se nisam tako uplašio u životu. On je tako moćan! Mila! Mila!'“
„Zbog ovog, Jose lama, je postao poznat i ljudi su mu, da bi mu ukazali poštovanje, dali nadimak Mila lama. Kasnije je postalo porodično prezime. Tako je ime Mila lama postalo poznato.“
„Kyungpo Jose je imao jednog sina i dva unuka. Najstariji unuk, Mila Doton Sengge je imao sina po imenu Dorje Sengge.“
„Dorje Sengge je imao prirodni talenat za kockanje, posebno je uživao da baca kocke. Njegove veštine kockanja su bile odlične i uvek je pobeđivao.“
„Jedne godine, lutajuća varalica je došla u Čungpači. Bio je dobar kockar i živio je od toga. Nakon što je osvojio puno novaca i čuo da Dorje Senegge voli kockanje, pozvao ga je na igru.“
„Prvog dana se, da bi testirao veštine Dorje Sengge, kladio u sitno i namerno izgubio od Dorje Senggea. Sledeći dan je pokazao svoje veštine i lako pobedio Dorje Senggea. Dorje Sengge nikada nije doživeo takav gubitak i uznemiren je rekao varalici: 'Sutra ću povratiti svoj novac. Da li se usuđuješ opet kockati se sa mnom?'“
„Naravno! Odgovori varalica.''
'“Treći, četvrti i peti dan, varalica je izgubio svaki put, bilo namerno ili zbog loše sreće.“
„Varalica je zatim izazvao Dorje Senggea na odlučujuću bitku: 'Dorje Sengge! Zadnjih nekoliko dana sam svaki dan gubio, pa predlažem da se sutra obojica kladimo na sve: imovinu, stoku, zemlju, vunu, novac i nakit. Sa seljacima kao svedocima, mi ćemo potpisati sporazum za konačnu bitku i nijednom od nas dvojice nije dozvoljeno da se vrati nazad, bez obzira ko pobedi. Da li želiš to?''
„Dorje Sengge se složi bez oklevanja.''
''Sledećeg dana, seljaci verifikovaše njihove odluke i pratiše ih. Obojica su bili nervozni kad su bacali kockice. Na kraju, Dorje sve izgubi.“
„Pod ovim okolnostima, Dorje Seggen nije imao drugog izbora pa je napustio rodni grad i pleme i otišao lutati. Njegov otac, Doton Sengge, odveo ga je da se naseli u malo selo zvano Kyangatsa. Vešt u bajanju, Donton Sengge je bio u stanju da uništi demone i izleči bolesti. Zarađivao je od ovih veština i imao stabilne prihode. Dorje Sengge se promenio i prestao je da se kocka. Naporno je radio, prenoseći vunu na jug da bi se prodavala zimi i trgovao stokom sa severnim nomadima leti. Naporan rad se isplatio i uspeo je da stvori novo bogastvo.''
„Dorje Sengge je kasnije oženio lepu lokalnu devojku. Oni su imali sina po imenu Mila Sherab Gyeltsen (Milarepin otac).''
„U to vreme je Doton Senggen već bio star. Razbolio se i umro. Kao rezultat višegodišnjeg napornog rada, Dorje Senggen je postepeno postao bogat. Potrošio je veliku sumu novca za kupovinu plodnog polja u obliku trougla, koji je nazvan Orma trougao. Takođe je kupio veliku kuću u blizini.''
„Kada je Sherab Gyeltsen napunio 20 godina, oženio je Nyangtsu Kargyen (Milarepina majka). Nyangtsa Kargyen je bila iz bogate lokalne porodice. Bila je pametna i sposobna. Cela porodica je vodila srećan i bogat život.“
„Nakon nekog vremena, sagradili su veliku trospratnu vilu pored Orma trougla, sa četiri stuba i osam greda. Do vile su dodali veliki ambar i kuhinju.''
„Do tada su rođaci Mila Doton Sengge u rodnom gradu čuli za bogastvo Dorje Sengge u Kyangatsa. Sherab Gyeltsenovi rođaci, Yungdrung Gyaltsen i Khyungtsa Paldren, koji su bili brat I sestra, takođe su se preselili u Kyangatsa. Sherab Gyeltsen je cenio svoje rođake i činio sve da im pomogne. Pozajmio im je novac i naučio ih kako da vode posao. Nedugo nakon toga, rođaci su takođe postali bogati.''
„Vreme je proletelo. Nekoliko godina kasnije, Nyangtsa Kargyen je zatrudnela. U to vreme, Sherab Gyeltsen je bio kupio dosta robe sa juga i otišao na sever kako bi trgovao sa nomadima.''
„Rođen sam 25. avgusta (1052 godine). Majka je odmah poslala pismo po nekom da se da ocu, Sherab Gyeltsen. U pismu je napisala: 'Rodila sam dečaka. Molim te, vrati se kući da mu daš ime i pripremiš se za gozbu sa seljanima. Približava se jesenja žetva. Molim te, dođi kući što prije.'''
„Glasnik je uručio pismo u kratkom roku. Glasnik je dao detaljni opis novorođene bebe i porodične situacije, pozivajući oca da se vrati kući da da ime detetu i proslavi to. Otac je bio posebno zadovoljan. On je sa osmehom rekao: 'Sjajno, sjajno! Već imam ime za bebu. Sve generacije od Mile su imale muško dete. Jako sam zadovoljan čuti da opet imamo sina. Njegovo ime će biti Topaga (radost čuti)!'''
„Zbog toga je otac požurio da završi svoj posao, vratio se kući i dao mi ime. Nakon što sam odrastao, voleo sam pevati. Ko god bi čuo moj glas zavoleo bi ga. Oni su govorili: 'Topaga, uživamo te čuti. Ovo ime je savršeno za tebe.'''
„Kada sam imao četiri godine, mama je rodila devojčicu i nazvala je Peta. Sećam se, kad sam bio mlad, sestra i ja smo uvek bili odeveni u najbolju satensku odeću sa dekorativnim nakitom po celoj kosi. Ljudi koji su nas posećivali bili su bogati i moćni. Takođe smo imali puno sluga.“
„U to vreme, ljudi u Kyangatsa su često razgovarali među sobom: 'Ove lutalice iz daleka su sada bogate. Oni imaju stoku i polja, a imaju žita više nego što mogu da pojedu i odeće više nego što mogu nositi. Tako su srećni!' Divili su nam se i zavideli nam. Ali ovaj blaženi život je trajao samo dok otac, Mila Sherab Gyeltsen, nije umro.''
Rečungpa reče: „Učitelju, pošto vam je otac umro, da li ste puno patili? Čuli smo da je vaše iskustvo bilo najteže. Možete li nam reći o tome?''
(Nastaviće se)
