Pre nekoliko godina sam na sajtu Mighui pročitao članak australijskog praktikanta o predstavljanju Dafe u školama u Indiji. Tamo sam video fotografije praktikanata dok uče stotine učenika u zabačenim delovima Indije, i bio sam fasciniran. Od tada sam nekoliko puta pomišljao kako bi dobro bilo organizovati nešto slično i u mojoj zemlji, ali nisam znao kako to izvesti. Poslednji put mi je ovo palo na pamet dok smo planirali aktivnosti s kineskom praktikantkinjom, koja je trebalo da provede neko vreme kod nas i pomogne lokalne aktivnosti. U to doba je to i dalje bila želja, a ne uistinu i plan.
U svrhu dobijanja boravišne dozvole, kineskoj praktikantkinji je bio potreban zvanični razlog za boravak, a meni se učinilo da bi se naš rad za Dafu mogao institucionalizovati kroz nevladinu organizaciju, u kojoj će ona volonterski raditi. Nazvali smo je “Društvo xxx-kineskog prijateljstva Falun Dafa Hao”. Osim standardnih aktivnosti, u startu nije bilo posebne ideje za šta bi nam ova organizacija dodatno mogla poslužiti, a pogotovu nismo zamišljali da bismo je mogli iskoristiti za predstavljanje Dafe u školama. Ipak, odmah pošto je oformljena, meni je „iz vedra neba“ palo na pamet da napišem pismo školama. Sadržaj pisma bi uključio osnovne informacije o Falun Dafi i zdravstvenim efektima, kao i ponudu da posetimo datu školu i održimo besplatan čas.
Jedan moj prijatelj (ne-praktikant) je direktor škole, pa sam ga upitao šta misli o svemu ovome. On je još od ranije znao za progon i čak je lično iskusio aroganciju zle partije tokom svoje službene posete Kini. Ipak je bio vrlo negativan kad mu je naša ideja predstavljena: „Mislim da ne treba slati pisma, potrebna je dozvola Ministarstva obrazovanja. Inače direktori škola mogu imati problema.“
Nekoliko dana posle ovoga, našli smo se na intervjuu u policiji za strance, vezano za boravišnu dozvolu. Slučajno smo oboje već znali policajca koji je vodio intervju – sreli smo ga prilikom Info dana ispred kineske ambasade. Već smo mu bili objasnili istinu i delovao je kao neko ko razume i podržava naš cilj. Ipak je na intervjuuu bio veoma sitničav i nepoverljiv, a najviše su ga zanimale aktivnosti naše NVO. Hteo je da čuje konkretan plan. Pomenuo sam neke od stvari koje obično radimo, a onda i program “Dafa u školama”, na šta je on rekao: „Jeste li dobili dozvolu od Ministarstva obrazovanja?“ „Je li to neophodno?“, upitao sam. „Nego šta“, bio je odgovor. „Neki ljudi su tako hteli da promovišu jogu, ali im nije bilo dozvoljeno. Bez ministarstva nemojte ni da pokušavate.“
Morao sam dobro razmisliti. Inicijalna ideja nije bila da se traži podrška Ministarstva. Čak i da nisu pod uticajem kineske ambasade, oni su tako spori i birokratizovani – čemu tražiti njihovu saradnju? S druge strane, šta ako direktori škola zbilja budu imali problema zbog nas? Ako se umeša ambasada, čak bi možda mogli izgubiti posao – radimo li mi ovde pravu stvar? Morao sam pogledati unutar sebe... da bi posle malo premišljanja dobio jedini odgovor koji jedan Dafa praktikant može dobiti: Naravno da radimo dobru stvar, radimo nešto najbolje moguće - spašavamo ljude - i onaj ko nam pomogne će imati samo blagoslove. Sve što stoji na tom putu su stare sile koje koriste naše vezanosti. Ne smemo ih slušati! I tako smo poslali prvu turu pisama.
Dva dana kasnije, dobili smo pozive iz nekoliko škola. Prva je bila u gradu na jugu zemlje, gde postoji velika kineska pijaca, pa smo o istom trošku mogli da posetimo školu i pomognemo Kinezima da se odreknu Partije. Naš program je bio namenjen kako učenicima, tako i nastavnicima. U toj prvoj školi, ipak, samo su nastavnici došli na čas, predvođeni direktorkom škole. I tako smo praktično vežbali sa 12 nastavnica. Posle vežbi, preneli smo im svoja iskustva u vežbanju Dafe, a zatim smo im objasnili istinu. Uvek je teško kad se objašnjava istina više od jednoj osobi istovremeno, ali 12 nastavnica je slušalo netremice. Direktorki kao da je pao kamen sa srca – reklo bi se da je već znala za progon, ali nije mogla da zauzme stav tim povodom. Drago mi je ako smo joj u tome pomogli.
Nedelju dana kasnije, pozvani smo da održimo čas u dve škole na severu zemlje. Kako nismo unapred znali ko će doći, prijatno smo se iznenadili kad nas je dočekalo celo odeljenje 2. razreda, i ne toliko mnogo nastavnika. Deca su bila vrlo pažljiva, skoncentrisana i mirna, a posebno im je bila zanimljiva kineska praktikantkinja. Posle časa, za uspomenu, svi su hteli da im se u svesku napišu njihova imena na kineskom. Kasnije će ovo postati redovno u svim školama, isto kao i učenje pomalo kineskog – učili bismo ih da kažu “Falun Dafa Hao” i “Džen-Šan-Ren”. Čuti hor od stotinu dece, kako u jedan glas izgovara “Falun Dafa Hao” bilo je nešto veličanstveno. Ima li veće nagrade za naš trud?
Četvrta škola je bila smeštena u selu u dosta izolovanom delu zemlje. Svi učenici su bili pozvani u fiskulturnu salu, više od stotinu njih. I direktorka se pridružila. Kasnije, kad smo dobili priliku da razmenimo misli s direktorkom, shvatili smo da je to sasvim neobična osoba. Nije verovala u Darvinovu teoriju evolucije, iako je morala da je ima u školskom programu; takođe nije bila religiozna, ali je verovala da postoje viša bića, i viši red. Isto je s njenom porodicom. Da bi nam predstavila koliko su oni posebni, ispričala nam je priču kako je njena ćerka levitirala u crkvi. I druga ćerka je bila sasvim posebna: još od detinjstva, bila je toliko nesebična da je sve što ima uvek poklanjala drugima. Iskoristili smo ovo da predstavimo svoje razumevanje Dafe da je univerzum dobar po svojoj prirodi, pa su i ljudi bili takvi kad su stvoreni. Dok smo joj objašnjavali šta je Džen-Šan-Ren, bila je sva ozarena. „Mislim da je ovo sudbina,“ rekla je sa sjajem u očima. “Vi ovo ne radite zbog sebe – vi ste došli zbog nas. Veliko hvala.”
Kako je broj učenika rastao, zapazili smo problem sa muzikom za vežbe, koja nije bila dovoljno glasna. Ovo je razrešeno na sledeći način: Tokom meditacije kod kuće, dve reči su mi došle u glavu: „Baterijsko pojačalo.“ kad sam završio s vežbom, potražio sam te reči na internet pretraživaču i dobio tačnu adresu gde se pojačalo može nabaviti. I tako smo ga kupili. S veoma glasnim baterijskim pojačalom sada smo bili u mogućnosti da držimo vežbe čak i napolju. Hvala, Učitelju!
Znak koji smo dobili da bi pronašli pojačalo nije jedini aranžman koji smo uspeli da zapazimo tokom procesa. Dva skoro identična slučaja desila su se u dve gimnazije: Naš program je ciljao pre svega na osnovne škole u unutrašnjosti, gde ljudi nikad nisu imali priliku da čuju za Dafu. Usled predrasude da starija deca neće biti tako pažljiva i disciplinovana, ja sam namerno izbegavao da šaljem pozive u srednje škole. Ali onda sam, na poslu, upoznao ženu koja radi kao pedagog u gimnaziji. Kad sam joj pomenuo naš program, ona se zainteresovala i obećala da će razgovarati sa direktorkom. Sutradan smo pozvani da održimo dva časa u gimnaziji, kao i da damo kratak intervju za lokalnu TV. Nasuprot mojim očekivanjima, učenici su bili veoma disciplinovani. Na prvom času je bilo samo tridesetak đaka, ali kad se u školi pročulo da držimo časove Dafe, sledeći čas koji je držan sat kasnije, imao je rekordnu posećenost od skoro 150 učenika. Možda izgleda teško održati red pored toliko tinejdžera, ali jednom kad krene Dafa muzika, Učitelj je taj koji vodi šou.
Posle nekog vremena, kineska praktikantkinja morala je poći dalje, u drugu zemlju. Kako su je deca veoma volela, na trenutak sam se zabrinuo da će ovo zaustaviti naš program. Ali onda sam se setio da je „kultivacija do učenika, dok je gong do učitelja “. Nismo mi oni koji to rade – mi smo samo nešto kao Fa-alatke. Potrebno je da se kultivišemo i sve će ići glatko.
Pre kraja polugodišta, tokom 4 meseca, obišli smo 12 škola i Dafa je predstavljen pred više od 800 učenika i nastavnika u malim gradovima i selima širom zemlje. Na svakom času smo zapazili nekoliko izuzetne dece, vrlo skoncentrisane i mirne sve vreme, vrlo čiste, koja vežbaju kao da im nije prvi put. Posle časa bi nam prišli s pitanjima “kada ćemo ponovo imati čas” i kako mogu da se “učlane u Dafa sekciju”. Svakom od ove posebne dece dali bismo na poklon DVD s vežbama i obavestili ga da smo prethodno školskoj biblioteci poklonili knjigu Falun Gong, pa je tamo mogu pozajmiti. Da bismo u školi oformili stalnu grupu, potrebno je da neko od nastavnika bolje nauči vežbe. Verujem da će u budućnosti biti i toga.
Tokom ta 4 meseca nije bilo smetnji od strane KPK. Naprotiv, oni su ne znajući čak pomogli da se proširi Dafa. Istovremeno s našim programom, krenuo je pilot program Instituta Konfučije od nazivom “Kineski u školama”, pod pokroviteljstvom Ministarstva obrazovanja. To je faktički utrlo naš put, tako što je stavilo Kinu u prvi plan. Neki od nastavnika su čak mislili da i nas sponzoriše kineska država.
Plan je da se program nastavi nakon letnjeg raspusta, kao i da se pokuša da se oforme stalne grupe za vežbu Dafe pri nekim od škola. Sad kad razmislim o svemu tome, pitam se zašto ranije nismo počeli da učimo decu, i to u svim zemljama. Kako to da ranije to nije bilo moguće, dok sada jeste? Odgovor možda leži u “Fa-predavanju na 20. godišnjicu”:
“Dok se ide dalje, svi vidite da zlo više nema dovoljno moći. Postepeno nestaje klima zla koju stare sile koriste za testiranje učenike Dafe, kao i sredina u kojoj pod pritiskom spašavate živa bića. Jer sada nema dovoljno zla za upotrebiti. Stare sile veruju da njihova moć više nije dovoljna da bi se iskušali učenici Dafe i ljudi sveta, i ono što preduzimaju više se neće važiti [kao testiranje učenika Dafe]...”
U bliskoj budućnosti Falun Dafa će se verovatno organizovano vežbati u školama, a Fa na ovom, ljudskom nivou biće utkan u sve predmete. Do tada treba da iskoristimo vreme da spasemo sve koji su preostali da budu spaseni i napravimo put za buduće širenje Dafe.
Ovo je moje lično razumevanje.
