Još se sećam živopisnog sna koji sam sanjao pre nekoliko godina.
U mom snu nebo je bilo mračno i oblačno, mnogi praktikanti Falun Dafe su bili okupljeni i u tišini su sedeli na trgu. Znali su da je to dan kada će se vratiti na nebesa i tiho su čekali da se otvore nebeska vrata i da ih Učitelj dočeka i primi.
Oblaci su se razišli i hiljade snopova svetlosti obasjali su Zemlju. Nebeska kapija se iznenada otvorila i sa obe strane kapije nalazila su se božanska bića koja su svirala nebesku muziku. Pojavio se Učitelj odeven u zlatnožutu kasaju. Učitelj je bio veličanstven dok je sedeo pored nebeskih vrata. Čuo sam Učitelja kako govori svečanim i veličanstvenim glasom: „Možete se vratiti.“
Mnogi učenici Dafe i ja ustali smo sa zemlje i poleteli prema nebeskim vratima. Tek pre nego što ću stići do nebeskih vrata, nehotice sam se osvrnuo i ugledao nešto zapanjujuće: Mnogi praktikanti koje poznajem nisu mogli da polete gore. Čuo sam njihove krike u agoniji, ali nisu uspevali da polete.
Bez oklevanja sam odleteo dole, u nadi da ću ih povesti sa sobom. Nisam uspeo da dovedem nijednog od njih jer su im tela bila teška poput kamenja. Iako se moje telo osećalo lagano poput pera, još uvek nisam mogao da ih ponesem. Duboko u svom srcu znao sam da im je ovo poslednja šansa da se vrate kući. Plakao sam i vikao: „Požurite i poletite! Požurite! “ Nažalost, od toga nije bilo koristi - jednostavno nisu mogli da se vinu.
U tom trenutku čuo sam Učiteljev glas: „Njihove vezanosti su prejake i više se ne mogu vratiti.“ U tom trenutku sam se probudio sa suzama koje su mi tekle iz očiju.
Pitao sam se zašto mi je Učitelj otkrio ovu scenu? Možda treba da zapišem ono što sam video kako bih podsetio druge praktikante. Ili je možda trebalo da se podsetim da će, kad dođe taj dan, biti prekasno za bilo kakvo kajanje.
