Moj suprug i ja imamo svako svoju priču o 10.000 juana (približno 1.260 EUR). Moja priča započinje 20. jula 1999.
Praktikanti dele teškoće
Ujutro 20. jula 1999, otišli smo u park da vežbamo Falun Dafu kao i obično. Praktikanti koji su tamo ranije stigli rekli su nam da je uhapšeno mnogo asistenata volontera. Odlučili smo da odemo do gradske vlasti da pitamo šta se dogodilo.
Taj dan je bilo vrlo oblačno. Otišli smo kući, uzeli kabanice, a zatim se uputili ka gradskoj vladi. Kad smo stigli, mnogi ljudi su već stajali u dugim redovima s obe strane ulaza. Ubrzo je došla oluja. Stajali smo na kiši čekajući vesti.
Prošla su dva sata. Čula sam da je to bila objedinjena nacionalna akcija hapšenja praktikanata asistenata širom zemlje, i grad se tu ništa nije pitao. Tako su se praktikanti tiho razišli. Neki su otišli u Peking da podnesu žalbu.
I ja sam želela da odem u Peking da potražim pravdu za Dafu. Otišla sam kući, uzela svoje tinejdžersko dete, otišla u banku da podignem 10.000 juana, a zatim sam otišla u Peking. Zašto sam podigla toliko novca? Jer sam se setila protesta na Trgu Tjenanmen 1989. godine, kad su se mnogi studenti okupili na Trgu u znak protesta. Mislila sam da bi mnogi praktikanti mogli doći da se žale i ostati nekoliko dana. Ako bi nekim praktikantima ponestalo novca, mogla bih im pomoći.
Kad smo stigli u Peking, pronašli smo kancelariju za predstavke i žalbe. Tamo se već bilo okupilo mnogo ljudi. Postrojili su se na trotoaru i red se protezao u daljinu. Dok smo čekali, recitovali smo „O Dafi “ i pesme iz Hong Yina. Prizor je bio impresivan.
Popodne su došla vojna vozila koja su dovela naoružane vojnike koji su nas opkolili. Došli su i mnogi automobili. Vojnici su pokušali da gurnu praktikante u automobile, ali praktikanti nisu sarađivali. Držali su se za ruke.
U torbi sam nosila odeću, novac i hranu. Osećala sam težinu u ramenu i to mi je smetalo dok sam se odupirala vojnicima koji su pokušali da me odvuku. Morala sam istovremeno da zaštitim svoje dete, pa sam odlučila da se rešim torbe. Ubacila sam je u korpu na biciklu praktikanta pored puta. Posle su nas odveli na stadion Fengtai .
Nekoliko meseci kasnije, neko na mom radnom mestu je došao do mene i pitao: „Jesi li izgubila novac? Osoba koja je našla novac u Pekingu nazvala je firmu i ostavila svoj telefon.“ Mislila sam da ta osoba mora biti praktikant, jer bi samo praktikanti vratili novac koji su našli. Odmah sam nazvala broj i on je pripadao praktikantu iz okruga Tong, u Pekingu. Odredili smo vreme kada bih mogla da odem po novac.
Кada smo se upoznali, saznala sam da je većina praktikanta bila naterana da uđe u automobile. Ostali praktikanti su videli mnogo torbi koje su ostale na biciklima. Pokupili su ih sve, ušli u automobil i odneli na stadion Fengtai. Sve torbe su stavili na jedno mesto. Neke torbe uzeli su vlasnici. Praktikanti su torbe bez vlasnika odneli svojim kućama.
Ovaj praktikant je pronašao puno novca u mojoj torbi. Oklevao je da uzme torbu - ali je ipak odneo kući. Pošto nije mogao da pronađe vlasnika torbe, imao je dilemu. Jednog dana pronašao je priznanicu u torbi na kojoj je bilo napisano moje ime i moje radno mesto. Zato je kontaktirao moje radno mesto i pitao da li takva osoba tamo radi. Kolege je rekle da, i tako mi je torba vraćena.
Tako je moj suprug saznao da sam izgubila 10.000 juana. Iako sam tada opisala situaciju i izvinila mu se, on se još dugo bio nesrećan zbog ovoga. Priznala sam da nisam dobro baratala novcem i da nije trebalo da bacim torbu, ali tadašnja situacija bila je vrlo zastrašujuća i zaista nisam znala šta će se dalje događati.
Kafanski prijatelj mog muža
Desetak godina nakon ovog incidenta, jedan od prijatelja mog supruga želeo je da pozajmi nešto novca od njega. Rekao je da je njegova firma u nevolji i da želi da pozajmi 10.000 juana. Moj muž nije želeo da mu pozajmljuje novac. Čovek je više puta pitao mog muža i obećao da će ga uskoro vratiti. I tako, moj muž mu je nevoljno pozajmio novac. Čovek nikada nije vratio 10.000 juana. Moj suprug je mnogo telefonirao, ali nije mogao da pronađe svog prijatelja.
Čovek je vlasnik firme. Njegova firma snabdeva firmu mog supruga. Često su sedeli u kafani, jeli i pili zajedno. Pitala sam muža: „Jesi li mu dao novac u zamenu za nešto? U suprotnom, zašto bi neko pozajmljivao novac, a ne vraćao ga? “ Moj muž nije ništa rekao.
Završne napomene
Iz ova dva incidenta se vidi da je praktikant Falun Dafe koji me nikada ranije nije sreo uzeo 10.000 juana i pokušao na sve načine da me pronađe kako bi vratio novac - ali na izgled blizak prijatelj mog supruga, koji je često jeo i pio s njim, nije vratio novac.
Učitelj nas je upozorio:
„... sve ima svoju cenu, ...“ (Predavanje 2, Džuan Falun)
„... nećemo biti lišeni onoga što je s pravom naše i ne bismo smeli da pokušavamo da dobijemo ono što nije.“ ...“ (Predavanje 7, Džuan Falun)
Iz ova dva incidenta vidim da nisu svi ljudi pouzdani, ali onima koji neguju Istinitost-Blagost-Trpeljivost može se verovati.
