Nalazimo se u prelaznom periodu—pre nego što se trenutni period Fa-ispravljanja završi i pre nego što Fa-ispravljanje ljudskog sveta zvanično počne. Primetio sam da su se mnoge stvari promenile među praktikantima, posebno po pitanjima koja postavljamo kada biramo na kojim Dafa projektima da radimo.
Kada je progon počeo 1999. godine, praktikanti u svojim 30-im i 40-im godinama bili su glavna snaga u radu na Dafa projektima. Mnogi od njih su bili veoma sposobni i preuzeli su mnogo zadataka u prvim danima progona. Ne samo mlađi praktikanti, već i oni u 50-im i 60-im takođe su preuzeli mnoge odgovornosti da se suprotstave progonu.
Kada su ti praktikanti odlučivali kojim projektima da se pridruže, često su pitali: „Šta treba da se uradi?“ ili „Kako mogu da doprinesem?“ Kada su naišli na poteškoće, preuzeli su inicijativu da nauče nove veštine, unaprede se u kultivaciji kako bi prevazišli smetnje i zamolili Učitelja za pomoć. Njihov cilj je bio jasan: pomoći Učitelju u ispravljanju Fa i spasavanju živih bića.
Prošle su dvadeset četiri godine, a neki od ovih praktikanata su sada u 70-im i 80-im godinama i još uvek vrše svoje dužnosti.
U poređenju sa njima, kada praktikanti danas razmatraju kojim projektima da se pridruže, pitaju se: „Koliko ću biti plaćen?“ "Kako će to pomoći mojoj karijeri?" „Šta ću dobiti od toga?“ ili „Kakvu ću imati korist?“
„Korist“ o kojoj govore može biti materijalna, ili prilika da vide Učitelja. Za neke, da li je projekat priznat od strane Učitelja, ili da li čak on lično njim upravlja, postaje odlučujući faktor za izbor da li učestvovati ili ne, i koliko truda uložiti na to. Neki su rekli da bi bili spremni da urade bilo šta, samo da uđu u projekat i vide Učitelja.
Projekti kojima Učitelj posvećuje veliku pažnju svakako su važni kada je u pitanju spasavanje ljudi. Mnogi stvaraju pozitivne efekte izvan našeg razumevanja.
Sada imam dva pitanja. Prvo, da li su pitanja koja je prva grupa praktikanata postavljala „Šta treba da se uradi?“ ili „Kako mogu da doprinesem?“ zastarela? Drugo, s obzirom na našu ograničenu radnu snagu i resurse, da li svi treba da radimo samo projekte o kojima Učitelj često govori ili lično upravlja i prestanemo da radimo druge, „manje“ projekte? Na kraju krajeva, bez obzira koliko smo sposobni, ono što možemo da postignemo svakako bi bilo daleko inferiornije u odnosu na projekte koje vodi Uičtelj.
Kao učenici Dafe iz perioda Fa-ispravljanja, uveren sam da ćemo „ugledati svetlost“ na osnovu učenja Fa.
