Ranije sam bila veoma oprezna u interakciji sa ljudima, jer sam se uvek plašila da nikoga ne uvredim ili da ne učinim nekoga nesrećnim. Imala sam tendenciju da razmišljam o svemu, do poslednjeg detalja, što me je često sprečavalo da preduzmem akciju. Sve što bi pošlo po zlu sam analizirala i lako sam upadala u začarani krug samookrivljavanja. Vodila sam naporan život.
Nakon što se moja ćerka rodila 2016. godine, patila sam od postporođajne depresije. Verbalno sam napadala i vređala svakoga ko bi mi prišao. Klizila sam sve dalje niz crnu rupu depresije i osećala sam se usamljeno i bespomoćno. Upravo tada, srećan preokret sudbine uveo me je u kultivaciju Dafe, promenivši moj život. Postala sam nežnija i druželjubivijia prema drugima, i uopšte srećnija osoba. Umela sam da prihvatim uspone i padove u životu mirnog srca i na dostojanstven način.
Uz vođstvo Dafa principa, prevazišla sam ogromnu nevolju koju su mi priređivali moji saradnici i promenila svoje radno okruženje na bolje. Iskreno sam brinula o dobrobiti svojih učenika, pomagala sam im u njihovom ličnom životu i delila sa njima dobrotu Dafe.
Suočavanje sa ljubomorom
Nakon što sam doktorirala na prestižnom univerzitetu u Kini, preuzela sam mesto profesora u srednjoj školi. Škola je u to vreme bila relativno mala i nedostajali su joj ključni resursi. Standardizovani rezultati testiranja učenika bili su niski u poređenju sa prosekom u ovoj oblasti, a reputacija škole je trpela zbog toga. Bila sam prvi profesor doktor nauka kojeg je škola zaposlila, nadajući se da će se sve ovo promeniti. Moje prijavljivanje je bila velika vest i o tome je izvestila lokalna televizijska stanica. Međutim, nisam volela da sam u centru pažnje i osećala sam se neprijatno zbog svoje novostečene slave. Štaviše, to je privuklo neželjenu pažnju, pa čak i ljubomoru mojih saradnika i nekih školskih administratora.
Pored predavanja biologije, preuzela sam i ulogu laboratorijskog tehničara. Moja glavna odgovornost je bila da pripremim zalihe i opremu za biološke laboratorije za učenike svih razreda.
Obavestila sam Vangu, šeficu našeg odeljenja. Iako veoma mlada, Vanga je predavala u školi deset godina. Bila je vredna i takmičarski nastrojena. Od dana kada sam stigla, donosila mi je nevolje. Prvo je dodala dodatne laboratorijske eksperimente u nastavni plan i program svih razreda. Učenici koji su najbolji u razredima morali su da prave novododate eksperimente. Ovo mi je stvorilo više posla. Bila je veoma stroga sa laboratorijskim pripremama, do te mere da je bila izbirljiva. Da bih pripremila laboratorije i ispunila njene standarde, svaki dan sam dolazila rano i odlazila kasno, a ponekad sam čak radila i vikendom.
Kada sam ostala trudna, mislila sam da će Vanga smanjiti moje opterećenje. Umesto da makne neke od zadataka iz laboratorija, dodala je još nekoliko. Sve do neposredno pre porodiljskog odsustva, ručno sam prala tacne i kade, sekla svinjska srca i pripremala hemikalije za laboratorije. Jednom, prilično u odmakloj trudnoći, bila sam na nogama i radila ceo dan bez pauze. Imala sam bolove u materici i nisam mogla da stojim uspravno. Čak ni tada, Vanga nije pokazala nameru da me oslobodi od intenzivnog posla.
Vanga i ja smo predavale istom razredu, ali različitim odelenjima. Kada bih je zamolila za pomoć oko časa ili nastavnog plana i programa, rekla bi mi da ne zna ništa o tom pitanju. Ponekad bi zakolutala očima i snishodljivo rekla: „Zar ti nisi doktor nauka?“ Pripremala je testove za sva odeljenja, isključujući mene iz procesa, a zadatke je prosledjivala svojim učenicima. Svaki put su njeni učenici postizali mnogo bolji rezultat od mojih. Zbog toga su me više puta ukorili upravnici škole.
Zbog nekih nesporazuma, Vanga me je grdila kao dete pred ostalim nastavnicima u zbornici. Briznula sam u plač i nisam mogla da kažem ni reč. To je eskaliralo do te mere da su me svi, uključujući mog pomoćnika direktora i ostale članove osoblja, grdili bez rezerve. Davali su sarkastične primedbe, vređali me, pa čak i pretili. Mnogo puta su mene izostavili kad je bilo vreme za povišicu i unapređenja. Nikada ranije se nisam osećala tako odbačenom i frustriranom.
Držim se visokih standarda i održavam svoj Šinšing
Kolega sa kojim sam bila bliska mi je rekao: „Ti si tako slab protivnik. Čega se ti bojiš? Imaš doktorsku diplomu. Direktor polaže velike nade i računa na tebe. Bori se za sebe." Drugi saradnik mi je rekao: „Uvek si joj dopuštala da bude po njenom. Da se meni to desilo, odavno bih se posvađao sa njom.” Njihova saosećajna diskusija i podrška učinili su da se osećam malo bolje — barem su oni prepoznali iskušenje kroz koje prolazim.
Međutim, ja sam kultivator i trebalo bi da se držim viših standarda. U davna vremena, kada je šegrt bio majstor određenog zanata, prvo bi ulagao nekoliko godina teškog rada pre nego što bi naučio prave veštine. Biti laboratorijski tehničar i izdržati sav težak posao bilo je isto kao biti šegrt. Kada sam se pripremala za svaku laboratoriju, Vanga je imala zahteve i procedure, baš kao što su majstori predavali i prenosili svoje veštine i iskustva. Ako su obični ljudi u to vreme mogli da izdrže takve teškoće, onda bih kao kultivator mogla da se nosim sa tim još bolje. Postepeno, moja ogorčenost prema Vangi je nestala.
Vanga je počela da mi dozvoljava da učestvujem u procesu izrade testova. Nakon što smo jednom pripremile test, odštampala sam ih za sledeći dan. Vanga me je prvo nazvala ujutro i rekla da je našla grešku u kucanju u testu. Zamolila me je da izvršim izmene i ponovo ih odštampam. Bio je dan testiranja, pa sam požurila da sve obavim.
Kada je jedna saradnica saznala za ovo, odmahnula je glavom: „Zašto bi Vanga uradila tako nešto? Ovo je samo pripremni test, nije finalni. Zašto bi te terala da radiš sve to samo zbog greške u kucanju? Ona samo želi da ti zada teškoće.” Teško je izbeći greške u kucanju i manje greške prilikom pripreme testa. Obično obavestimo učenike nakon polaganja testova, tako da svaki učenik može da izvrši ispravku na sopstvenom testu pre nego što počne. Ni ja to nisam razumela, ali nisam htela da Vanga sumnja. Rekla sam svojoj koleginici: „Vanga svoj posao shvata veoma ozbiljno. Uradila je pravu stvar. Trebalo bi da učim od nje.” Ona je bila iznenađena kada je to čula od mene.
Ako je Vanga tražila da vidi moje planove lekcija kao referencu, nikad ne bih dvaput razmislila pre nego što bih joj ih dala. Ali kada sam tražila da vidim njene planove, ponekad je odbijala. Nije bi bilo drago što sam bila tako direktno odbijena, ali sam sebi rekla da ona ima pravo da kaže ne. Takođe je nekoliko puta tražila da bude uključena u izradu mojih akademskih radova. Iako se nisam osećala dobro u vezi sa tim, i osećala sam se iskorišćenom pošto nije doprinela projektu, ipak sam dodala njeno ime. Čak i tada, vikala je na mene jer je nisam odmah uključila kao koautora. Od principa Istinitost-Blagost-Trpeljivost, sprovođenje „Trpeljivosti“ u praksi bilo je najizazovnije.
Vanga se požalila na mene pomoćniku direktora, čak i kada je to bio samo nesporazum. Pomoćnik direktora je stvorio pogrešne predstave o meni i često me grdio. Htela sam da objasnim i da mu kažem kako me je Vanga maltretirala, ali sam se suzdržala. Umesto toga, rekla sam: „Gđa Vang svoj posao shvata veoma ozbiljno, učiću od nje. Potrudiću se da obratim dodatnu pažnju na stvari koje ste spomenuli.”
Pomoćnik direktora me je grdio kao dete na jednom sastanku. Bila sam na podijumu pred celim osobljem, sa svim očima uprtim u mene. Obrazi su mi goreli i svaka sekunda je bila večnost. Međutim, posle sastanka sam se podsetila da ne bi trebalo nikome ne zameram, već da zaboravim na to.
Moji saradnici su se promenili
Činilo se da je postojao debeo sloj određene supstance koja je razdvajala Vangu, pomoćnika direktora, i mene, kroz koji je izgledalo nemoguće probiti se. Izdržala sam sva iskušenja kroz koje su me stavljali, bez ideje kada će tome biti kraj. Podsećala sam sebe da zaboravim kako su me drugi maltretirali, i sećala bih se čak i najmanje pozitivnosti i ljubaznosti.
Kao što Učitelj traži od nas, gledala sam unutra da se preispitam kad god bi se sukobi pojavili. Duboko u sebi, još uvek sam gajila ogorčenost i osećala sam da su bili nepravedni. Radila sam još više da se oslobodim svojih vezanosti. Bez obzira na to kako su me drugi tretirali, morala sam da budem ljubazna prema njima.
Pripremila sam laboratoriju za Vangu koja je zahtevala raznovrsno povrće. Bez da mi kaže, odložila je laboratoriju za drugi dan. Sve povrće koje sam kupila propalo je i bačeno pa sam ga ponovo kupila. Vang je ponovo promenila vreme u poslednjem trenutku i morala sam da kupim povrće i ponovo pripremim laboratoriju. Kada je Vang imala časove laboratorije, neki učenici su oštetili uzorke pa sam morala da uzmem povrće i ponovo sve pripremim. Pripremala sam laboratoriju nekoliko puta, ali se uopšte nisam žalila. Vanga mi je na kraju rekla: „Bilo je puno posla za tebe. Ipak, uradila si tako sjajan posao bez prigovora.”
Kada se pojavio veoma važan projekat, prepustila sam Vangi da vodi i uložila mnogo truda da joj pomognem da ga pokrene. Više nisam imala osećaj da mi se nanosi nepravda. Videvši kako sam se nesebično žrtvovala za projekat, Vanga je spustila gard. Jednog dana mi se iskreno izvinila i rekla da se nada da ću joj oprostiti za sve što je radila. Sledeći put kada sam tražila da mi pozajmim plan nastave, odmahnula je rukom i rekla: „Ne moraš više da me pitaš. Možete ih koristiti bilo kada." Ono što me je zaista iznenadilo je da mi je čak jednom pripremila laboratoriju. Bila je emotivna tokom ceremonije za mentorstvo i snažno me zagrlila. Sada je veoma prijateljski nastrojena prema meni i čak me ponekad naziva mojim nadimkom.
Stav pomoćnika direktora i nekih drugih saradnika prema meni se takođe promenio. Jedan saradnik je komentarisao drugima o meni i rekao da sam najrazboritija i najmudrija osoba u celoj školi.
Zahvalna sam što su mi Vang, pomoćnik direktora, i ostali saradnici pomogli da poboljšam svoj šinšing.
Dobrota je promenila moje učenike
Kad sam tek došla, škola je imala mnogo problematičnih učenika. Neka deca su bila bez poštovanja, neka nisu učila, neka su psovala, a neka su bila puna besa i ni sa kim nisu komunicirala. Nastavnici su, uglavnom, upravljali decom u učionicama tako što su bili sarkastični i vikali na decu. Imam slab glas i nežna sam po prirodi - ne bih mogla da vičem ni na koga niti da budem podrugljiva ako bih pokušala. Eksperimentisala sam i tražila način da bolje komuniciram sa svojim učenicima. Na kraju sam otkrila da je najbolji način da se držim standarda za praktikanta Dafe.
Učitelj je rekao:
“While working, your tone of voice, your kindheartedness, and your reasoning can change a person’s heart, whereas commands never could!” Bitno za dalje napredovanje
Ponašala sam se ljubazno prema svojim učenicima i bila sam zaista pažljiva prema njima. Nikada nisam koristila uvredljiv jezik ili grube tonove kada sam razgovarala sa njima. Poštovala sam svakog od njih kao pojedinca i pomogala im da shvate kako da budu dobri ljudi. Polako su se menjali. Među njima, Šuangin slučaj je bio najviše ohrabrujući.
Prvi put kada sam prozvala Šuangu da odgovori na pitanje na času, ona je polako ustala i nije rekla ni reč. Nakon što sam je strogo podsetila da govori, zaplakala je. Videla sam mnogo mržnje u načinu na koji me je gledala. Posle časa sam otišla kod nje i pokušala da je inspirišem da se zainteresuje za biologiju. Izgovorila je nekoliko loših reči: „Da mogu, ne bih gubila vreme na biologiju.” Bilo mi je šokantno koliko je bila ljuta. Nisam znala kroz šta je mogla da prođe da bi bila toliko ogorčena.
Kasnije sam saznala da Šuanga nije dobar đak. Nije imala prijatelja i često je bila maltretirana jer je imala višak kilograma. Osim crtanja, nije bila dobra ni u čemu drugom. Zbog niskog samopoštovanja nije razgovarala ni sa kim. Želela sam da pomognem Šuangi da izgradi samopouzdanje i dostigne svoj puni potencijal.
Počela sam opušteno da prolazim pored nje kada su učenici radili zadatke u razredu posle svakog predavanja: „Da li si razumela današnju lekciju? Javi mi ako imas pitanja u vezi sa zadatkom.” Još uvek nije mnogo pričala, ali je njen izgled postepeno omekšao.
Niko nije želeo da se upari sa Šuangom tokom laboratorije. Pitala sam jednu od mojih najboljih učenica, za koju sam znala da je dobrog srca, da li bi delila laboratorijsku klupu sa Šuangom. Ona je spremno pristala. Videvši da je najbolji djak rado udružio se sa Šuangom, stavovi celog razreda prema njoj su se promenili.
Našla sam prilike da razgovaram sa Šuang i da je ohrabrim, i polako sam zadobila njeno poverenje. Napisala mi je pismo i ispričala o svojoj anksioznosti i agoniji. Nije mislila da je dobra ni za šta i nije videla nadu u život. Osećala se usamljenom i čak je razmišljala o tome da okonča svoj život. Odmah sam odgovorila na pismo i rekla joj: „Život je dug put i biće uspona i padova. Kada stvari idu dobro, nemoj biti previše samouverena, a kada ti bude teško, ne očajavaj.” Rekla sam joj da je neverovatna umetnica i da ima ljubaznu dušu. „Šuanga, sviđa mi se tvoj osmeh. Topao je i iskren, kao povetarac u proleće. Možeš li se više smejati?”
Šuanga je počela da dolazi u školu sa svojom, nekada neurednom kosom, lepo začešljanom i pokupljenom, pokazujući čisto lice. Još uvek nije mnogo govorila kada smo se sreli u školi, ali bi mi se osmehnula. Njeni osmesi su bili lepi i svetli. Bila sam iznenađena kada sam je videla kako podiže ruku kada sam postavila pitanje u razredu. Prozvala sam je i pohvalila je iako njen odgovor nije bio sasvim tačan. Rekla mi je da je to prvi put da je podigla ruku na času. Bila je toliko nervozna da je još uvek drhtala nakon što je sela.
Šuangini roditelji pozvani su zbog njenih loših ocena. Saznala sam da je imala mnogo problema kod kuće. Mrzela je svoju majku, psovala je i želela je da umre. Činilo se da je njenom ocu iskreno stalo do nje, ali Šuanga to nije htela da prizna. Polako sam uvodila priče o kineskoj istoriji i kulturi da bih joj pokazala kako treba poštovati i voleti svoje roditelje.
Sa dobrotom koju sam kultivisala u Dafi, polako sam pomogla Šuangi da promeni svoj pogled na život. Po završetku srednje škole, napisala mi je dugo pismo i rekla mi je koliko ceni moju pomoć. Rekla je da sam ja jedina osoba koja je razume. Kao rođendanski poklon, poklonila mi je svoj portret sa neverovatnim detaljima. Bila sam još srećnija kada sam videla da je u pozadinu stavila rascvetali suncokret — njeno nekada hladno i mračno srce otvorilo se suncu i jurilo je za sunčevim zracima poput suncokreta.
Pomogala sam mnogim učenicima poput Šuange otkako sam postala nastavnik u srednjoj školi. Kada sada idem hodnikom, mnogi studenti prilaze da me zagrle ili stave glavu na moje rame — tretiraju me kao porodicu. Čak i deca koja nikada ranije nisu pohađala moj čas dolazila bi tokom radnog vremena da samo sede i ćaskaju neko vreme. Zahvaljujući Dafi—Dafa principi su me promenili i zauzvrat promenili moje učenike.
Naša škola uživa u Budinoj svetlosti
Naša škola je bila mala kada sam počela, i nije imala puno učenika. Igralište je izgledalo tako prazno tokom odmora. Broj je brzo porastao u poslednjih nekoliko godina i sada je uvek puno dece. Većina njih je pohađala moje časove.
Tokom predavanja svojim učenicima govorim o tradicionalnoj kulturi i vrednostima, drevnim civilizacijama, duhovnom verovanju kao što je Buda Fa, modernoj nauci i obmani teorije evolucije. Koristila sam priče da im pokažem da će činjenje dobra biti nagrađeno, a činjenje lošeg dobiti kaznu. Učila sam svoje učenike kako da budu ispravne osobe i govorila sam im o principima univerzuma. Oni koji su pohađali moje časove naučili su o Dafi i o nezakonitom progonu. Znaju da poštuju pravila prirode. Dok sam bila domaćin na školskoj radio stanici, uključila sam priče iz programa Minghui radija o božanskoj kulturi. Svaki kutak škole uživa u blagoslovima Dafe.
Gledajući unazad, moj prvi dan u školi izgleda kao da se desio tako davno, kao da je iz u prethodnog života. Ne mogu da zamislim kako bih se nosila sa svom tom dramom i koliko bih bila iscrpljena da nije bilo Dafinog vođstva. Zahvaljujući Dafi i zahvaljujući Učitelju, zaista sam postala pažljiva osoba.
